U dve reči: kapitalizam svuda.
***
Narodno pozorište Velike Britanije osnovano je 1963. nakon više od jednog veka napora britanskih dramskih umetnika da nadležnim organima ukažu na neophodnost postojanja narodnog pozorišta u Londonu. Kako se priča, među prvim trzajima ovih napora su tvrdnje kritičara sa pseudonimom Dramatikus da je britansko pozorište u propasti. Kako se priča, ono je vek i po i jedno narodno pozorište kasnije i dalje u propasti.
No, bilo ono u propasti ili ne, megalomanska betonska građevina na južnoj obali Temze u kojoj je od 1977. sedište Narodnog pozorišta danas je simbol pozorišne umetnosti u Londonu. Zaklevši se da ću pri putovanju u Veliku Britaniju ispitati stanje britanskog pozorišta, logično je bilo da proverim stanje Narodnog pozorišta, vodeći se mišlju da stanje narodnog pozorišta jedne zemlje verovatno dobro oslikava celokupno stanje pozorišta te zemlje.
Pribojavajući se moje kritičke ocene stanja britanskog pozorišta, Narodno pozorište rasprodalo je sve predstave sa trenutnog repertoara ili je makar rasprodalo sve karte sem onih najskupljih od 65 funti (za mene 65 funti imalo je jednako značenje kao i rasprodato). Narodno pozorište smatralo je da je bezbedno ponuditi mi nerasprodatu bekstejdž turu.
Bekstejdž tura it is, pomislih. Bekstejdž tura po ceni od 10 funti puta srednji kurs dinara od 138, mogu to sebi da priuštim, pomislih.
***
Nas sedamnaest čeka na turu sa početkom u 13 časova, tog dana već je bilo dve ili tri ture i biće ih još dve ili tri. Čekajući, prelistavam flajere i uočavam da postoji i Architecture tour, kao i Make up and costumes tour, postojanje ove druge me pomalo brine, nagoveštavajući da u moju, bekstejdž turu, nisu uključeni kostimi i šminka, ali tu zabrinutost prekinula je pojava našeg vodiča.
Ne sećam se njenog imena, ali nazvaću je Elizabet. Elizabet želi da zna da li ima neko kome je ovo prvi dolazak u megalomansku betonsku zgradu na južnoj obali Temze. Dižem ruku i samo moja ruka stoji u vazduhu. Dobro, kaže Elizabet, nije je više ništa zanimalo.
Elizabet nam je podelila drečavo narandžaste prsluke i mi smo ih obukli, na leđima nam je pisalo national theatre backstage tour, a meni je bilo drago da mi na leđima piše national theatre, jer je unutrašnjost megalomanske betonske zgrade bila prijatna, sa ljubičastim i plavim tepisima, sa mnogo vazduha i stepenica, sa spratovima i mezaninima, sa ljudima koji često govore hvala i molim, i pomislila sam tad da je to lepo mesto za rad
Onda nam je Elizabet objasnila da će nas odvesti u audiotorijum dve od tri scene kojima pozorište raspolaže, u treću ne može jer se nešto radi, obećala je da ćemo uživati u ove dve, to je mene podsetilo na onu pređašnju zabrinutost i davalo mi je nelagodni nagoveštaj da će bekstejdž tura biti više frontstejdž, ali sam pod uticajem prijatne atmosfere unutar megalomanske zgrade zanemarila taj nagoveštaj.
Kako sam u Olivier theatre, najveću scenu pozorišta, ušla odmah iza Elizabet, ona me je zamolila da izbrojim deset sedišta od početka najvišeg reda auditorijma i sednem na deseto, što je kod mene izazvalo blagu matematičku anksioznost. Uspela sam dobro da izbrojim do deset, sedelo je nas deset u mom redu i njih sedam u redu ispod i Elizabet je pitala kako se nam se čini. Ljubičasto, rekla sam prva, da razbijem led. Elizabet je rekla da sam dobro primetila da je ljubičasto, rekla je da je to bila omiljena boja Lorensa Olivijera, prvog umetničkog direktora pozorišta, po kom je najveća scena dobila ime. Rekla je, dokle je sveta i veka i Narodnog pozorišta, ta će sedišta ostati ljubičasta.
Mnogi su se nakon mene javili da primete nešto, a onda je Elizabet radosno navela podatke o sceni i o scenografiji na njoj, zaključujući da više o svemu možemo naći na YouTube kanalu i sajtu pozorišta. Tu me je opet obuzeo nelagodan osećaj jer bih volela da više saznam dok sam tu, u pozorištu, od nje, Elizabet, a manje sa interneta, jer ako bih sve saznala sa interneta, onda bi bekstejdž tura gubila smisao. Kasnije sam ipak na internetu pročitala o Olivier sceni: na Vikipediji piše da auditorijum prima 1100 ljudi, na sajtu pozorišta piše da prima 1150 ljudi, a Elizabet je rekla da prima 1160 ljudi. Ekskluzivne najtačnije informacije samo za kupce ulaznice za bekstejdž turu!
Rekla je Elizabet još i da je scena oblika isečka kruga od 118 stepeni jer je to širina ljudskog vidnog polja, pa glumac sa sredine scene može da vidi čitavu publiku. Pričala je o scenografiji koja pripada aktuelnoj postavci Magbeta i hvalila je dosta i scenografiju i predstavu, ali, Elizabet, bračni par na sedištima 8. i 9. (koje sam ja izbrojala) mi je već rekao da je predstava loša, veče pre, jedan drugi bračni par je gledao predstavu i mislio je isto kao i bračni par na sedištima 8. i 9. Elizabet je rekla da kad se ne igra Magbet, već druga predstava (uvek se na jednoj sceni smenjuju samo dve predstave, što oni zovu repertoarski program), scenografija Magbeta može da se spakuje u centar scene, pokretno prazno bure, tzv. drum revolve, koje se prostire na pet nivoa ispod i rekla je da obavezno pogledamo na YouTube-u kako izgleda kad se diže i spušta.
Odlaskom na drugu scenu nastavili smo sada već uveliko frontstejdž turu, ja sam opet brojala sedišta, opet sam prva rekla kako mi se čini, rekla sam konvencionalno, Elizabet se složila, bila je to scena kao i većina drugih scena, sa proscenijumskim lukom, bež boja sedišta nije imala nikakve veze sa čovekom prezimena Litlton po kome je scena dobila ime, Elizabet je rekla da na toj sceni uglavnom rade realizam, ukratko je objasnila kako funkcioniše realizam, mada se ne sećam šta je rekla, jer sam uglavnom bila savladana nelagodnošću koja je iz nagoveštaja prešla u sasvim jasno stanje.
Delovalo je kao da bi me ta nelagodnost mogla popustiti nakon posete Litlton sceni, jer nas je Elizabet odvela u jedan hodnik iza scene, pa iz hodnika u radionicu koja je delovala kao fabrika nameštaja, iako još ništa tu nije delovalo kao nameštaj, rekla je da se najveći broj scenografije pravi u samom pozorištu i činilo se da je ponosna zbog toga. Onda nas je vratila u taj jedan hodnik i stavila pored stola na kom je bilo par komada rekvizite, rekla je da možemo da pipnemo, da se uverimo da je torta od plastike zapravo od plastike, rekla je da možemo i da se fotografišemo sad, jer do tad nismo mogli, njih šesnaest se fotografisalo, dok sam ja shvatala da je pipanje tih par komada rekvizite najbliže što ćemo stići bilo čemu što ima bilo kakve veze sa bekstejdžom i nelagodnost je ponovo navrla.
Elizabet je rekla da sad dolazimo do poslednje stanice na našoj turi i odvela nas je u prostor koji je kroz staklo gledao na dve devojke koje su slikale scenografiju, rekla je da je taj prostor i inače besplatno otvoren za javnost, pozvala nas je da opet dođemo i opet gledamo kako devojke slikaju scenografiju i onda je pitala da li mi imamo pitanja i ja sam se, rešena da se otarasim nelagodnosti, dala u postavljanje pitanja, misleći, postavljaj pitanja koliko možeš u vrednosti od 10 funti puta srednji kurs dinara od 138. Elizabetin i moj dijalog tekao je, parafrazirajući, ovako:
Da li su produkcije predstava finansirane od strane države?
Država učestvuje u finansiranju pozorišta sa oko petnaest posto.
A ostatak? Od profita od bekstejdž tura?
Haha, nasmejala se Elizabet. Šezdesetosam posto od prodaje karata, a ostatak od sponzorstava jer smo mi registrovan charity i od restorana i kafića u zgradi pozorišta, pa i od bekstejdž tura.
Petnaest posto državnih para za jedno narodno pozorište je malo, zar ne?
Finansije za kulturu se konstantno smanjuju, mi idemo ka tome da postamo samoodrživa firma.
Da li je posao vodiča bekstejdž ture full time posao?
Da.
Samo ovo radiš?
Da.
Koliko vas ima vodiča?
Četvoro.
Kada su uvedene bekstejdž ture?
Još osamdesetih.
Koliko ima stalno zaposlenih u pozorištu?
Oko 1000.
Da li imate stalno zaposlene reditelje?
Ne. Čitav kreativni tim se zapošljava od predstave do predstave. Nemamo ansambl jer ne želimo da budemo ograničeni godinama, polom i etničkom pripadnošću glumaca.
Dugo sam se zamislila nad etničkom pripadnošću glumaca, razmišljajući kako mi nemamo taj problem, a čak i kad budemo imali mogućnost da biramo da li će nam Hamlet biti bele, žute ili crne rase, verovatno će proći mnogo pre nego što budemo računali postotak zastupljenosti različitih rasa u produkcijama radi političke korektnosti. Elizabet je iskoristila momenat moje zamišljenosti da se izgubi iz blizine mojih pitanja i završi turu pozvavši nas da svraćamo u Narodno pozorište na kafu kad smo u prolazu, jer je, kako kaže, naposletku, to NAŠE pozorište, uputila nas je na prvi sprat gde ima odličan afternoon tea for two po još odličnijoj ceni u jednom od odličnih restorana pozorišta.
Njih šesnaest je nebrojeno puta reklo hvala i kako im je bilo uzbudljivo, ja sam kratko rekla hvala i zdravo i udaljila se rešivši da u cenu ulaznice za bekstejdž turu uračunam i malo korišćenja struje puneći telefon dok ne pijem ništa, a sedim u kafeu u prizemlju pozorišta. Sparatovi pozorišta su, kao i prizemlje, prožeti kapitalističkim duhom, sa kafićem/restoranom na svakom, sa knjižarom koja, pored knjiga, prodaje i franšizne pozorišne šolje, notese, bedževe, magnete, majice, kape. Kapitalistički duh vas poziva da donirate pozorištu pri svakoj online kupovini, omogućava vam da online uplatite piće na međučinskoj pauzi kako ne biste čekali u redu. Kapitalistički duh vas na bekstejdž turi vodi na mesto i inače besplatno otvoreno za javnost, deli bekstejdž turu na Make up and costume i običnu bekstejdž (frontstejdž) turu, naređuje Elizabet da nas pozove na kafu, da nam poruči da možemo da iznajmimo kostime od pozorišta po povoljnim cenama.
Iako je kapitalistički duh pojeo moju zamisao bekstejdž ture u kojoj se zapravo ide u bekstejdž, u šminkernice, u džepove, u sve to što je zapravo bekstejdž, moram primetiti da u kapitalističkom vremenu kakvo je ovo današnje nije loše pratiti trendove tog vremena, prilagoditi se i makar se zvali narodnim, samostalno poduzeti nešto čime bi se do većih budžeta došlo (iako on nikako nije garant uspeha), umesto čekati na nikad dovoljne državne pare. Ne kažem da je lako bilo šta slično primeniti i promeniti, ali verujem da bi mnogi svratili na kafu u neko naše Narodno.