Duhovi iz Savamale

Zoran Đinđić, Ivan Stambolić, Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić, Crvene beretke, Draža Mihajlović, Milan Nedić, Putin i Evropska unija, ljudi u fantomkama i Bezbednosno-informativna agencija - od juna 2017. godine, ne povezuje ih samo politika već i režija Andraša Urbana koji se na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu još jednom latio klasičnog komada srpske komediografije. Komad "Sumnjivo lice" o represivnosti i cenzuri državnog i birokratskog aparata sa vodviljskim ljubavnim zapletom Branislav Nušić pisao je u vreme dinastije Obrenovića, a zbog njegove tematike 35 godina čekao na praizvođenje upravo u ovoj nacionalnoj pozorišnoj kući.

Urbanova postavka istovremeno pokazuje elemente kako aktuelizacije, tako i dekonstrukcije, i rediteljska pronicljivost ogleda se pre svega u pristupu koji podrazumeva da bi prvi postupak teško bio uspešan bez drugog. Dekonstruisati domaću pozorišnu baštinu koja Nušiću prilazi grubo i prečesto interpretirajući njegovu društveno angažovanu dramaturgiju kao "komediju naravi" i rezervoar zabave u Urbanovoj poetici znači formalno poigravanje na ivici ekscesa, koje uvodi i omogućava organsku idejno-sadržinsku nadgradnju dramskog predloška.

Urbanova forma se ovoga puta bazira na metateatralnim elementima, te se predstava posmatra kao kompilacija izvođačkih praksi banalnog i vulgarnog karaktera koje direktno korespondiraju sa sadržinskim nivoima baziranim na odnosima moći.

Najširi okvir jeste predstava u predstavi, čiji se smisao shvata kao najuspeliji napor pomenute dekonstrukcije učmale pozorišne tradicije. Taj komad u komadu natopljen je trivijalnošću i isticanjem "iluzornosti" teatra čiji su znakovi prenaglašeno lažni  - posuđe koje Marica u besu baca plastično je i ostaje nerazbijeno odajući samo zvuk tupoće srazmeran njenom ljubavnom odnosu sa Đokom koji ostaje vodviljski i trivijalan. Utisak reality show-a koji glumački ansambl uspeva da postigne komunicirajući s publikom zaokružuje se prigodno izrežiranim krajem koji obezbeđuje gledanost - Maričinim nervnim rastrojstvom usled kojeg ubija sve likove, obesivši se potom. Ono što se dešava iza kulisa, i reality-a i politike, međutim, predstavlja i kraj ovog umetnutog komada -  ubijeni likovi ustaju i čestitaju jedni drugima obavljen posao, što se poklapa sa krajem drame koji je predvideo Nušić. Estradizacija ovog dela predstave upotpunjena je šetnjom Miloša Đorđevića kao špijuna Alekse u stilu hostese iz bokserskog ringa, a zaokružena takmičenjem za sumnjivo lice godine u organizaciji BIA-e, na kojem nagradu ponosno prima upravo pre toga u zatvoru izmučeni Đoka.

Idejno-sadržinska nadgradnja strukturalno obuhvata više tematskih krugova. Moć kao nevidljiva sila koja upravlja vidljivo ustoličenim mehanizmima nominalne ljudske i građanske jednakosti u Urbanovoj režiji obrađuje se na više planova, prevashodno kroz ispitivanje odnosa društvenog sistema i parasistema.

Makro-plan obuhvata globalne principe geopolitičkog potkusurivanja, pa se tako Nušićev hotel "Evropa" pretvara u Evropsku uniju koju protagonisti napadaju, u skladu sa namerom, ponovo prenaglašeno veštačkim rekvizitima, "šarenom lažom" paint ball  pušaka s kapislama boje. Slika drugog u službi fabrikovanja neprijatelja krucijalnog za održavanje parasistema odražava se intenziviranjem paranoje Jerotija da osumnjičeni "svakog časa može bombom sve dići u vazduh". Tako se Milisav obraća zatvoreniku Đoki na arapskom jeziku dok se njegovo mučenje odvija u najboljoj tradiciji Gvantanama, a mučitelji u ray-ban naočarima u pauzama pijuckaju Ballantine`s. Opkoljenost "Evrope" od strane domaće žandarmerije u majicama sa likom Vladimira Putina, Draže Mihajlovića i Milana Nedića prakse nadnacionalne kolaboracije i interesnih sfera spušta na srednji plan.

Na njemu, odnos države Srbije i njenih građana prelama se kroz prizme parapolicijskih formacija i njihovih metoda rada. Jerotije Pantić, Vića i ostali Nušićevi policijski i državni činovnici u određenim delovima predstave simbolizuju članove Jedinice za specijalne operacije noseći crvene beretke, zatim pripadnike Bezbednosno-informativne agencije, kao i ljude u fantomkama što je veoma aktuelna aluzija na moguću umešanost državnog vrha u rušenje u Hercegovačkoj ulici, odnosno do danas nerešeni "slučaj Savamala". Tehnike cenzure, autocenzure i uništavanja dokaza kreću se od aparata za sečenje papira u kojima nestaju fotografije ubijenih novinara i političara Dade Vujasinović, Slavka Ćuruvije, Milana Pantića, Zorana Đinđića i Ivana Stambolića do svojevoljnog gutanja poverljivih dokumenata. Kompjuter koji na početku predstave Marica unosi i, za razliku od sudova, zaista razbija pravim čekićem, semantički funkcioniše i na melodramskom i na problemskom nivou - on može biti posrednik intimne prepiske dvoje mladih ljubavnika, ali i instrument narušavanja privatnosti, uhođenja i državne prismotre.

Policija, naročito kroz lik Jose koji u predstavi Maricu seksualno ucenjuje za ulogu kurira, spona je srednjeg i mikro-plana koji donosi potpunu pervertiranost porodice, međuljudskih odnosa i psiholoških stanja likova. Maričino infantilno sisanje palca, Tasina paranoja i plačna stanja Alekse-huligana ukazuju na posledice potčivanja parasistemu. Brutalna dominacija, seksualno, fizičko i verbalno nasilje i trgovina ljudskošću definišu kako muško-ženski odnos Jerotija i Anđe, tako i njihov roditeljski odnos spram ćerke Marice.

Ako se vratimo na pomenutu metateatralnost, možemo zaključiti da su songovi kao već prepoznatljiv element Urbanove poetike pravi tanjiri koji se razbijaju u ovoj predstavi, prekidajući "kulturno-umetnički program" umetnutog komada zbog čega se i glumci ironično izvinjavaju. Prvi od dva najvažnija jeste kompozicija Nušićeve pesme "Dva raba" zbog koje je boravio u zatvoru po nalogu kralja Milana Obrenovića, a u kojoj se srpska deca satirično savetuju da se "ne muče džabe" da se opiru političkoj klimi podobnosti. Svi smo jednaki, da, ako ne pred zakonom onda pred zahodom. A gde je nužda, tu se zakon menja. Od mnogih saučesnika i zaptivaka u ustrojstvu parasistema, koji kroz lik špijuna Alekse defiluju kao sveštenici, kulturne ili estradne dive i huligani, ipak su građani najbrojniji i najistrajniji. A ukoliko će već dočekati punu penziju kao paradržavni službenici, Urbanova predstava je pokušaj da svoju gledalačku penziju ne steknu dugim stažom prisustvovanja i održavanja lake večernje pozorišne zabave. Stoga se predstava i završava songom komponovanim na osnovu dela Nušićeve autobiografije o maskama glumaca koje ukazuju na istinu, za razliku od lažnih maski politike, prava i filantropije.

Iako ovo nije estetski najzaokruženija Urbanova inscenacija, što je delom posledica tematske ambicioznosti predstave ali i samog komada čiji dramaturški neizmenjen humor na sceni ipak ostavlja utisak opiranja ovako radikalnoj aktuelizaciji, režija Andraša Urbana u prestonici na kraju još jedne pozorišne sezone čini važne stvari. Od njih možda najvažnije, poziva na odbranu profesije, pozorišne kao prve od mnogih, i otvara pitanje repozicioniranja uloge nacionalnog teatra kao prostora necenzurisane misli i angažovane umetnosti, te mogućnosti da postane jedna od retkih javnih institucija gde to još uvek ne bi bilo izgubljena bitka.