Kroz okeanske dubine do emocija

Izvor: SNP

Predstava Najusamljeniji kit na svetu svakako privlači pažnju i svojim neobičnim naslovom, ali i sinopsisom u čijem je središtu, pored priče o odrastanju jedne devojčice, i priča o usamljenosti jednog kita koji razmišlja, ali i govori kao čovek. Međutim, ovakav sudar realističkog i basnolikog nije neopravdano nesvakidašnji, već vrlo jasno sugeriše i na žanrovsku profilisanost dela u pravcu magijskog realizma. Pretpostavka žanra postaje još snažnija u trenutku kada gledalac uvidi da je Tijana Grumić autorka teksta, a sve spekulacije konačno bivaju potvrđene kada gledalac zasedne u parter kamerne scene Srpskog narodnog pozorišta i odgleda predstavu.

Najusamljeniji kit na svetu ne samo da je logičan nastavak, u žanrovskom smislu, opusa naše nove i sve afirmisanije spisateljice Tijane Grumić, već je i delo sa tematskim i narativnim elementima koji su takođe karakteristični za gotovo sve njene izvedene drame. U ovom konkretnom slučaju reč je o temama koje se tiču usamljenosti i otuđenosti, ali i, sa druge strane, ljubavi, empatije i bliskosti. Ove teme ukorenjene su u priči o jednoj sasvim običnoj četvoročlanoj porodici (Mama, Tata, Devojčica i Dečak) koja se menja i razvija paralelno sa odrastanjem najmlađih likova, ali i sa pojavom bolesti Devojčice. I dok se porodica bori sa svakodnevnim, a kasnije i sa vrlo ozbiljnim problemima, radnja se paralelno odvija i u okeanskim dubinama gde lik plavog kita luta izgubljen zbog pogrešne frekvencije koju emituje i koja se razlikuje od frekvencije ostalih kitova, te je on u nemogućstvu da stupi sa njima u kontakt. Iako na prvi pogled ove dve priče deluju nespojivo, one su zapravo idejno komplementarne jer se obe tiču istančanih emocija, pokušaja prevazilaženja usamljenosti i postizanja bliskosti sa drugim osobama.

Deo priče koji se tiče ljudskih likova jeste generičan i više puta viđen u najrazličitijim delima sa temom odrastanja, što i ne škodi toliko u ovom slučaju budući da sa sobom nosi dozu univerzalnosti i mogućnost identifikacije sa likovima. Ipak, autorka odlučuje da nam fabulu ne prezentuje klasičnim dramskim sredstvima, tačnije – manje putem dijaloga i direktnog dramskog sukobljavanja, a više uz pomoć pripovedanja likova koji nas suočavaju sa svojim intimističkim i poetskim jezikom obogaćenim reminiscencijama. Pored toga, izrazi, postupci i situacije koji su iskorišćeni u predstavi i koji prikazuju svakodnevni život likova jesu prepoznatljivi, ali i vešto iskorišćeni tako da ne budu stereotipni. Tako se, recimo, kao motiv pojavljuje Dečakova ljubomora na tek rođenu Devojčicu koja je pridobila većinu roditeljske pažnje.

Plodno tlo za inscenaciju ove drame je minimalistička scenografija (Saša Senković), sva u plavičastim nijansama koje variraju od tamnih (pozadina scene okićena i po kojom zvezdanom tačkicom), pa do vodenoplavih tonova na sredini, pri malom akvarijumu oko kog se kreće plavi kit. Na ovaj način se stvara scenska metafora, implicirana i u tekstu, o zajedništvu koje postoji u univerzumu i koje će na kraju prevladati bez obzira na individualne trenutke usamljenosti i izolovanosti bilo kog bića. Sva mesta dešavanja radnje se u ovakvoj scenografskoj postavci međusobno preklapaju, baš kao što se podudaraju težnje devojčice i kita da budu prihvaćeni i voljeni.

Izvor: SNP

Problem se, međutim, uočava kada obratimo pažnju na glumačku realizaciju. Mia Simonović (Devojčica), Grigorije Jakišić (Dečak), Sanja Mikitišin (Mama) i Ervin Hadžimurtezić (Tata) svoje likove donose sa povećom dozom prenaglašenosti. Iako sve četvoro uspevaju da u proživljavanje svojih likova unesu živost i energiju, njihovi izrazi mahom počinju i završavaju se prvoloptaškim i jednostavnim rešenjima. Facijalne ekspresije i telesni pokreti koji iskazuju različite emocije, od sreće, preko besa, do tuge, više ilustruju i podcrtavaju nego što su iznijansirani i uverljivi.

Vukašin Ranđelović u epizodnoj ulozi klovna koji zabavlja Dečaka i Devojčicu je u sličnoj situaciji, mada je njegova gluma u izvesnoj meri svedenija i samim tim prijemčivija. Od celokupne ekipe se, bez sumnje, najbolje snašao Milan Kovačević u tumačenju lika 52 herca – plavoga kita. Hodajući unezvereno po sceni i poigravajući se vodom iz akvarijuma, a uz pomoć ponekih stilizovanih i plesnih pokreta, dočarava kretanje kita po okeanskim prostranstvima, dok momente tuge i usamljenosti iskazuje staloženijim i odmerenijim izrazima potištenosti.

Odgovornost za ne baš najslavniji glumački angažman se svakako, bar delom, mora preneti i na reditelja predstave Zijaha Sokolovića, pogotovo ako uzmemo u obzir njegovu višedecenijsku glumačku karijeru. Sasvim je normalno i očekivano da se tokom rada na predstavi glumci zanesu i dodatno naglase svoje uloge, ali je isto tako očekivano od reditelja da im na to skrene pažnju i da sugestije. Ovako se i pored pojedinih uspešnih segmenata predstave neminovno nameće utisak da potencijal dramskog teksta nije adekvatno iskorišćen u scenskom uprizorenju, a za to se najviše da okriviti Sokolovićev rad sa glumcima. Pomalo je to čak i ironično budući da je Zijah Sokolović po obrazovanju i iskustvu primarno glumac, a tek onda reditelj.