Sto godina od rođenja Ingmara Bergmana, velikog švedskog filmskog i pozorišnog reditelja, ali i značajnog autora u mnogim drugim oblastima, nije prošlo neobeleženo ni u Srbiji. Filmski ciklusi, predavanja i seminari, koncerti, performansi – samo su neki od kulturnih događaja u 2018. godini posvećeni Bergmanovom liku i delu. Mapa izmišljene stvarnosti, predstava sa repertoara nezavisne beogradske scene, a po konceptu i u režiji Slobodana Beštića, samo je jedan od sličnih događaja, sa premijernim izvođenjem pred sam kraj godine, 26. decembra.
Nastala po motivima dva Bergmanova autobiografski obojena romana, Najbolje namere i Rođeni u nedelju, kao i po motivima iz njegovih filmova Fani i Aleksandar i Priče iz bračnog života, ova predstava ima narativnu okosnicu koja postoji, sa određenim varijacijama, i u sva četiri nabrojana dela – disfunkcija i raspad jednog bračnog para. Henrik i Ana, likovi predstave i poetizovani pandani Bergmanovih roditelja, zaljubljuju se u svojoj mladosti jedno u drugo i ubrzo se venčavaju uprkos sitnijim nesuglasicama, da bi se više od deceniju kasnije njihov brak završio u agonijama nasilnih svađa prouzrokovanih Aninom preljubom, kao i agresivnim i ucenjivačkim ponašanjem društveno nadmoćnijeg Henrika.
Odabir teme bračnih previranja – karakteristična kako za Bergmanovo stvaralaštvo, tako i za njegov život – u Mapi izmišljene stvarnosti bez sumnje predstavlja omaž velikom reditelju, ali je u istoj funkciji i konstantno dosledan stil glume. Mladi glumci nove generacije, Joakim Tasić u ulozi Henrika i Hana Beštić kao Ana, grade svoje likove tehnikom proživljavanja i u realističkom prosedeu. Međutim, prisutna je i blaga doza teatralizacije, te su intenzivna emotivna stanja likova često izražena suptilno naglašenim facijalnim i telesnim ekspresijama, a ritam predstave se gradi pre svega na smeni naglašenih i nenaglašenih glumačkih etida. Opisan stil glume je, svakako, svojstven i za veći deo Bergmanovih filmova, kao i za njegov često previđen doprinos pozorištu, pa je uspela primena tog stila u Beštićevoj predstavi nadgradnja već postojećeg omaža.
Na sreću, reditelj u radu sa glumcima ne ostaje u domenu stilske vežbe i pukog citiranja nečijeg opusa i metoda glume, već nesvakidašnjom i vešto iskorišćenom scenskom postavkom podiže predstavu na jedan viši nivo. Naime, izvođenja se održavaju u Domu porodice Pavlović na Dorćolu, kulturnom spomeniku i kulturnom centru Beograda, te je publika smeštena u intimni ambijent, dnevnu sobu nekadašnjeg stambenog objekta, dok se glumci kreću kroz prostoriju i publiku ne pridržavajući se pravila četvrtog zida i "klasične scene". Uspeh ove prostorne koncepcije leži u tome što publika postaje, na metaforičkom planu, sastavni deo porodice kojoj su nasilje i agresija svakodnevni atributi, postaje pasivan treći član kakav je bio i Bergman posmatrajući svađe svojih roditelja, a kakvi su bili i likovi u njegovim delima, oblikovani traumom roditeljskih prepirki. Drugim rečima, gledaoci postaju mnogo bliskiji scenskim dešavanjima, iako u nemogućnosti da spreče negativne ishode.
Koncept koji otvara pitanja porodičnog nasilja i koji nagoni na angažman je ipak u određenoj meri ugušen preteranom mistifikacijom radnje. Naratorka (Dobrila Boba Stojnić) direktno sugeriše da se scenski događaji "možda nikada nisu ni desili", te se javlja mogućnost da su plod nečije mašte ili nedovoljno tačnog isfragmetiranog sećanja. Istina je da u Bergmanovim predlošcima često postoji snolika atmosfera i naracija u vidu fragmentarnih i nepotpunih sećanja, ali je kod njega finalni efekat delo u kom se istinitost priče ne dovodi u pitanje, već se oneobičava forma. U slučaju Beštićeve predstavese, ne gradi se začudna forma i oniričnost, nego se nakalemljenim komentarima saopštava da se radnja koju upravo gledamo možda dešava u izmišljenoj stvarnosti, te da sa našim svetom nema nužno veze. Ovo sprečava predstavu da postane ono čemu je jako blizu – efektno promišljanje nad temom porodičnog nasilja i njegovih posledica. Možda je ipak bolje da buduća publika prosto zanemari mistifikacijske momente i poveruje da se radnja Mape izmišljene stvarnosti ipak dešava u našem, realnom svetu.
Comentarios