Dve glumice i dvojica glumaca su četvrtog dana 63. Sterijinog pozorja izašli pred publiku u donjem vešu. Svoje uredno savijene kostime poneli su sa sobom u rukama (kostimografija Vladislava Joldžić). Kako smo unapred znali da ćemo biti u prilici da odgledamo omnibus predstavu u kojoj će članovi i članice malog ansambla igrati po više uloga, mogli smo doći do zaključka da ogoljeni glumački prizor pred nama simbolizuje nedefinisana, depersonalizovana obličja koja će oblačenjem kostima postati konkretni društveni subjekti, dramska lica. A to što će njihovo navlačenje odeće biti propraćeno horskom verzijom pesme "Across the Universe" od Bitlsa, valjda bi trebalo da nam nagovesti kako će sukob među tim likovima prikazati stvari koje se dešavaju svuda i imaju univerzalno značenje.
Četiri mlade spisateljice (Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojkovič i Maša Radić) sačinile su isto toliko jednočinki baziranih na istoj tematskoj pretpostavci – da svako u nekom trenutku svog života može biti potlačena manjina. Kao ambicija tih kratkih dramskih tekstova spojenih u jednu predstavu prepoznaje se davanje glasa što većem broju različitih marginalizovanih ljudi kako bi se time skrenula pažnja na probleme sa kojima se oni suočavaju. Plemenita zamisao suočila se najpre sa problemom nagomilavanja tema. Tako se u predstavi jedna za drugom smenjuju teme seksualnosti, rasizma, kapitalizma, porodičnog nasilja, alkoholizma, invalidnosti, odrastanja, preljube itd. Pri tako široko uspostavljenoj koncepciji predstave, nijedna od tema nije mogla biti obrađena detaljno i skrupulozno pa je spoj tih jednočinki rezultirao nizom opštih mesta i klišea. Homofobična majka ubeđuje sina da ostavi dečka i nađe devojku. Učiteljica ubeđuje majku romkinju da prebaci sina u drugu školu jer ne može da reši nasilje koje to dete preživljava u školi. Otac teroriše ženu i sina koji je alkoholičar. Žena je izgubila porodicu u saobraćajnoj nesreći, ostala nepokretna i pokušava sebi da oduzme život. Zemunac, sitni kriminalac, završava u zatvoru jer je skoro ubio dugara koga je u krevetu zatekao sa svojom devojkom.
Tematske karakteristike tekstualnih predložaka podcrtao je u svojoj režiji Stevan Bodroža. U prvom segmentu, na primer, imamo problem u odnosu majke sa sinom jer je on gej. Iako je ona okarakterisana kao slobodoumna žena koja je sa njim pila, duvala i uopšte gajila jedan drugarski odnos, ona ne može da se pomiri sa činjenicom što on nema devojku i što će ljudi iz okoline osuđivati njegovu seksualnost, što ona doživljava kao mrlju u koju će ljudi gledati sa negodovanjem. Njen sin Boris želeo je sa svojim dečkom da ode iz zemlje, ali to nije učinio jer je ostao da se brine o majci koja ima rak. Njena homofobija u tekstu je naglašena zidom koji je podignut u stanu kako bi ona izbegavala kontakt sa Borisom. Kliše o zatvorenosti LGBT+ osoba i njihovh "užsavajućih navika" unutar četiri zida u predstavi je sa jedne strane prikazan pregradom sačinjenom od praktikabala, a sa ostalih lepljivom trakom. Majka i sin su tako zarobljeni unutar homofobičnih okvira iz koje Boris ni nakon smrti majke ne može da se oslobodi i bude sa svojim dečkom.
Minimalistička scenografska postavka (scenografija Milan Miladinović) koju čine ti praktikabli različito postavljeni u svakom segmentu, osnova su rediteljskog naglašavanja i preostalih tekstualnih predložaka. U drugom delu oni su postavljeni tako da čine jednu kosinu, klizište na kojem se odigrava scena. Učiteljičini neuverljivi argumenti zašto romsko dete mora da se premesti u drugu školu dodatno su destabilizovani njenim stalnim naporima da se održi u uspravnom položaju, na visini u odnosu na svoju sagovornicu, dok su nemoćni argumenti majke romkinje da se izbori za prava svog deteta oslikani njenim neuspelim pokušajima da se do učiteljice popne. U trećem segmentu soba alkoholičara je načinjena kao stub srama na koji su ga oterale očeve konstante uvrede i omalovažavanja. Dok je poslednji deo napravljen kao nesavladivi poligon po kome osoba sa invaliditetom ne može slobodno da se kreće. Problem tih jednostavnih i maštovito iskorišćenih scenografskih rešenja je to što oni, osim što ponavljaju ono što već postoji u tekstu, ni na koji način ne problematizuju odnose među likovima niti pružaju složeniji uvid u njihova stanja niti postavljaju pitanja o tome kako margializovani definišu sebe, iz kojih razloga ih drugi stigmatizuju i ko i šta definiše marginalizovanu grupu. U predstavi se, recimo, suviše pažnje posvećuje jednom odnosu, dok drugi ostaje u senci. Otac u trećem segmentu ponižava sina čija se depresija oslikava kroz neprestano konzumiranje alkohola i postavljanje na stub srama, dok je uloga majke zapostavljena i neproblematizovana. Iako i ona posredno preko rasprave oca i sina trpi nasilje, njen lik je tu postavljen kao neko ko pokušava da umiri situaciju i ništa više.
Mlada glumačka postavka imala je problem da napravi složenije likove od dijaloga koji obiluju opštim mestima poput lamenta gej muškarca koji u javnosti ne može da se drži za ruku sa svojim dečkom, ili kada mu je svaka druga replika u obraćanju majci "jebote!", poput pričanja vica o susretu Čaka Norisa sa smrću ili razgovor dece o domaćim zadacima. Glumci su imali problema da njihova igra ne skrene u šmiru. Bojana Zečević je igrala stereotip romkinje tako što je nabacila akcenat, produbila glas i pogrbila stas čime je, verovatno, mislila da prikaže danak teškog rada. Ovde bih postavio i pitanje zbog čega glumačka postava u ovoj predstavi nije birana u skladu sa ulogama, odnosno, zbog čega nismo mogli videti rome ili ljude sa invaliditetom na sceni? Željko Maksimović nije uspeo da pronađe neku upečatljiviju razliku u scenama u kojima igra gej muškarca i alkoholičara tako da se stekao utisak da je gotovo igrao istu ulogu. Da kreiraju različite likove uspeli su Anđela Jovanović i Nikola Šurbanović, ali ni oni nisu uspeli da u kratkim scenama u kojima se reditelj fokusirao na mizanscen oko praktikabala ostvare iskren emotivan izraz koji ne prelazi u šmiru.
Hvale su vredni napori Ustanove kulture "Vuk" u Beogradu da pruže šansu mladim umetnicima na početku karijere kao i očigledan napor i trud tih umetnika i umetnica da progovore jednim angažovanim pozorišnim jezikom o izuzetno važnim društvenim temama. Ipak, velika ambicija da se u predstavi u formi omnibusa progovori o što širem krugu marginalizovanih grupacija, dovela je do toga da ni jedna od tematskih celina nije uspela da bude značajnije produbljena i da izbegne površnost. Možda se to mnogo drastičnije čini u kontekstu i pod lupom Sterijinog pozorja na kojem su dan ili dva ranije prikazane predstave poput Carstva nebeskog i Jami distrikta ili gde je odmah nakon predstave ...i ostali prikazan veliki scenski poduhvata kakav je predstava Ljudi od Voska, pa tada predstave manjeg produkcionog zahvata ostvaruju slabiji utisak. U takvim okolnostima komparativnog posmatranja kakvo se sprovodi na najznačajnijem domaćem pozorišnom festivalu, selekcija mora biti mnogo pažljivija jer učešće jedne predstave mladih umetnika i umetnica koje treba afirmisati, ipak može ispasti i medveđa usluga.
Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja. Tekst je prvobitno objavljen u biltenu Sterijinog pozorja, u maju 2018.
Comments