Prošle godine, regionom je odjeknula crnogorska civilna kampanja “Neželjena” koja je istakla sveprisutan a tabuiran balkanski problem selektivnih abortusa, te i neprirodan i sve veći disbalans broja muške i ženske novorođenčadi. Zadojeni kultom sina, mnogi očevi ali i majke odlučuju se na prenatalne testove za otkrivanje anomalija ploda, zloupotrebljavajući ih u svrhu saznavanja pola deteta koje, desi li se da je žensko, u mnogim slučajevima ni ne dobije šansu da ugleda ovaj svet. Istraživanja pokazuju da je centar takve rasprostranjene nelegalne prakse Beograd.
U istom tom Beogradu, nezavisna produkcija “Kako ja ovo sinu da objasnim” u režiji Vojislava Arsića pokušava da preispita ekstremizam kao pojam, njegove antinomije i poreklo, uzroke i posledice, sve koristeći se verbatim tehnikama radioničarske procesualnosti. Ima tu svega već viđenog i prečesto eksploatisanog na našoj vaninstitucionalnoj sceni, mikrofona, vikanja, donjeg veša, mlevenog mesa, nesigurnosti glumaca-studenata (razumljivo) i reditelja-voditelja procesa (manje razumljivo), nominalno privatnog i teorijsko-diskurzivnog. No, nisu te manjkavosti predstave ono što je čini lošom.
One su ono što je čini amaterskom, a lošom je čini potpuni izostanak svesti o onome što naslov, preuzet kao “opšte mesto” kojim se u našem društvu ekstremizam opravdava, zapravo u tom istom društvu znači. Jer, reč je o društvu u kojem se ženska deca u zabrinjavajućem obimu oslovljavaju sa “sine” i smatraju “tuđom večerom”, i u kojem takvo tretiranje ženske dece dovodi do njihove ekonomske i kulturalne stigmatizacije, kao i povećane izloženosti psihološkom i neretko fizičkom nasilju mnogih simboličnih virdžina.
Dok očekujemo trenutak, kakav klimaks, preispitivanja floskule kojoj je, izborom za naslov predstave, dato ključno mesto u cikličnosti ekstremizama, na sceni se događa nešto neobjašljivo suprotno. U nečemu što je, čini se, zamišljeno kao patosom najnatopljenija scena čitanja pisma potomcima, u izvođenju sve četvoro glumaca, adresat je i dalje - sin, taj večni fantazam prosečne balkanske porodice. Njemu se autori obraćaju, njemu se daju saveti, njemu se ostavlja nekakav pokušaj razumevanja ovog sveta.
Time, pokušavajući da ispita granice radikalnog i ekstremnog i polazeći od plemenite namere jednakog razmatranja ljudske patnje (kako u prvom tako i u trećem svetu) kao i analize ekstremnog potencijala u svima nama, predstava “Kako ja ovo sinu da objasnim” pada na najbazičnijem testu koji inače postavlja publici, na prepoznavanju i problematizovanju suptilne klice koja određeni sistem, u ovom slučaju patrijarhat, dovodi do ljudskih žrtava. Jer, iako se femicid događa svuda, naša društva su od onih retkih preostalih u kojima on svesno kreće već od - začeća.
Za razliku od nekih prethodnih radova Arsića (među kojima se izdvajaju “Muškarčine”), ovaj “pozorišni dokumentarac” koji bi svako pominjanje “sina” mogao bez ikakvih dramaturških i semantičkih poteškoća da zameni rečju “dete”, ali to ne radi niti tematizuje, postaje svojevrstan mockumentary sopstvene svrhe. Jedan od mnogih pozorišnih “projektnih paketa” koji žele mnogo a pružaju malo i čiji će scenski život, po svemu sudeći, tek neznatno premašiti onaj marketinški, koji je reklamu o ovoj predstavi smeštao na internet stranice najtiražnijih novina, tik između izvešaja o vremenskoj prognozi i nasilju nad nečijim kćerkama.
