Predstava Švajcarska Narodnog pozorišta Republike Srpske u Banjoj Luci ove godine poslužila je kao svojevrsni uvod u 63. Sterijino pozorje, ali i kao uvod u poetiku Milana Neškovića koji je, iz nekih, čini se, krajnje bizarnih razloga, miljenik Sterijinog pozorja. Taj uvod nije bio najsjajniji, čak suprotno – bio je poprilično poražavajući; po pozorište ali i po makar malo kritički nastrojenu svest. Banalnošću prepuno otvaranje festivala je, isprva, delovalo kao eksces. Međutim, u trenutku kada smo pogledali drugu predstavu Milana Neškovića u ovogodišnjoj selekciji – želimo da pobegnemo što dalje, na primer, u tu istu Švajcarsku, kako bismo se što više distancirali od potpunih umetničkih promašaja. Ipak, idemo korak po korak, baš kao što je išlo i kinjenje naših estetskih i svakih drugih kriterijuma.
Ožalošćena porodica, dobro poznata komedija srpskog dramatičara Branislava Nušića, izabrana je kao najprikladnija drama za postavljanje na scenu ruskog pozorišta „Fjodor Volkov” (kako bi tek Nušić bio počastvovan!). Podsećanja radi: ranja drame, i predstave, smeštena je u srpsku porodicu čiji je član umro. Ostali članovi porodice su toliko gramzivi da jedva dočekaju kraj sahrane i početak čitanja pokojnikovih poslednjih reči, jer očekuju nasledstvo. Obrt je u tome što je ovaj, putem advokata, primorao porodicu da čeka četrdeset dana od njegove smrti, pa tek onda da čuje testament. Tih četrdeset dana su vrlo neizvezni za likove, te se oni pitaju kao će ih preživeti, mada ipak uspeju uz pomoć beskrupuloznog grabljenja imovine. Ako mene pitate, ovaj put se u potpunosti identifikujem s likovima, jer se i ja pitam kako preživeti ovih četrdeset dana koji su postavljeni na sceni.
S druge strane, kompletan glumački ansambl čini se da nema problema s tim „preživljavanjem”, pa su se, po svemu sudeći, ludo zabavljali u svojim ulogama. Nažalost, ako je glumcima sopstvena šmira zabavna – većem delu publike nikako nije. Prisustvujemo neverovatno neveštom glumačkom izrazu koji se ogleda u kuknjavi i dranju koje ni na koji način nema opravdanja. Dubok krik, izdeformisana grimasa lica i grč u rukama koje koriste glumci u toku i nakon scene sahrane, trebalo bi, u jednom slučaju, da predstavi bol i patnju likova zbog izgubljenog bližnjeg, u drugom to je puko pretvaranje i licemerje likova kojima nije stalo do svog rođaka, već do nasledstva. Osim što postoji problem logičke prirode, jer nije nam jasno da li su likovi zaista ožalošćeni ili glume (ovo se ne razrešava glumom, već banalnim rediteljskim postupcima o kojima će biti reči), problem je dosta dublji i jednako očigledniji: takvi postupci gotovo su školski primeri ilustrativnosti. Nijedan kasniji glumački segment predstave nije bolji – nimalo. Štaviše, ilustrativnost postaje sve banalnija i očiglednija, kao da se ceo ansambl trudio da pokaže šta je šmira u svojoj punoj raskoši. Ako se, primera radi, lik Danice podsmeva svom prosiocu, onda je to ilustrovano poluminutnim grohotnim smehom. Ako su likovi ojađeni što i dalje moraju da čekaju na testament, onda će besno vikati iz sveg grla kako je to nepravda. Ako je lik, pak, uplašen i potresen – govoriće povišenim, isprekidanim, jecavim glasom, a telo će se tresti kao da je preživelo elektrošok većeg intenziteta.
Nasuprot rečenom, nije baš ni sve u potpunosti negativno. Prvih nekoliko minuta izvedbe zaista su dobri (predstava traje dva sata i dvadeset minuta! – istina s pauzom). Kompletna pokojnikova porodica nosi mrtvački kovčeg i pokušava da ga „pokopa” tj. da ga ubaci u kvadratnu rupu na prednjem delu pozornice. Rupa je zaista mala, ali ne toliko da kovčeg ne bi mogao da se ubaci kada bi se okrenuo vertikalno. Naravno, likovi su toliko glupi u ovoj krajnje stilizovnoj sceni, pa im to i ne padne napamet. Oni okreću kovčeg na sve moguće načine u horizontalnom položaju – kad im ne uspe, uzmu motornu testeru, pa seku kovčeg, ubacuju u rupu komad po komad drveta. Iz kovčega izvade pepeo kremiranog pokojnika, pa kad ubace ceo kovčeg u rupu, prospu za njim i pepeo. Ovaj duhovit početak dobar je u svojoj isprepletanosti apsurda, karikature i ljudske gluposti, ali to je samo kratak početak i ništa više. Dakle, ne zaslužuje više od jednog pasusa, pa se, nakon ovog comic relief-a, možemo vratiti mračnoj suštini predstave.
Rediteljski pristup tekstu takođe je banalan i ilustrativan, podjednako kao i glumački stil. Scena je prepuna znakova koji pokazuju da su likovi licemeri. Tokom cele predstave na sceni je prisutan svežanj balona koji lebde. Čini se da treba istaći očigledno i reći da ti baloni, koji se inače koriste na žurkama i dečjim rođendanima, označavaju unutrašnje stanje likova koji gotovo da slave smrt samo zato što će možda dobiti nasledstvo. Opet, treba li istaći očigledno i reći da se ovaj nivo ilustrativnosti retko sreće i u početničkim, studentskim predstavama, a kamoli u profesionalnim pozorištima. Još jedan dobar primer umetnički degradirajućih rešenja je u sceni kada su likovi konačno potencijalno pred čitanjem testamenta. Njihova radost je toliko velika, a rediteljska sklonost potiranju koncepta smislene režije u pozorištu još veća, da svi uzimaju lizalice (ili sladolede, zaista se ne vidi iz srednjih redova) i slade se, jednako koliko se „slade” na emotivnom nivou jer su, možda, konačno dočekali da razgrabe ostatke lešine.
Naravno da se priča o ovoj predstavi ne može završiti a da se ne spomene njen kraj koji je lošiji od bilo kog drugog segmenta predstave (svaka čast na tome, konkurencija nije bila naivna). Reč je o silovanju koje dolazi iznebuha. Advokat Petrović siluje Danicu, služavku koja ima najveće izglede da dobije nasledstvo. Iako postoji linija priče u kojoj advokat želi da ima seks sa njom, obećavajući joj zauzvrat privilegije, ovo silovanje je potpuno van konteksta cele priče. Prvo, lik advokata nije dovoljno dobro okarakterisan kao neko od koga možemo očekivati silovanje; drugo, nedovoljno je posvećeno pažnje liniji priče Danica – advokat Petrović da bi se cela predstava završila ovako jakim motivom; treće, da li ovde možda ima seksizma koji teret krivice svaljuje na silovanu ženu, budući da je Danica koketirala sa Petrovićem, svesno ga provocirala i kasnije vrlo grubo odbila? Da li je advokat zapravo samo namamljen, isprovociran i time, opravdano, silovao Danicu? Pri radu na ovoj predstavi, izgleda, nije bilo ni umetničke, ni moralne odgovornosti, pa se iz finalnog proizvoda mogu iščitati ovakva viđenja.
Na kraju bi se valjalo kratko osvrnuti i na reakcije o predstavi u Jaroslavu. Igranje Ožalošćene porodice nije zakazano ni za jedan termin u junu tj. do kraja sezone, a valja naglasiti da je premijera bila u decembru! Da to nije puka slučajnost, svedoče i komentari gledalaca koji naglašavaju da ne žele da idu u pozorište samo da bi gledali silovanje na klaviru i preporučuju onima koji idu put teatra „Fjodor Volkov” da u širokom luku zaobiđu ovu predstavu. Nažalost, jedino izvođenje na Sterijinom pozorju je prošlo, pa ne mogu učiniti isto u kontekstu festivala, ali mogu naglasiti da, ako hoćemo dobro Sterijino pozorje, na festival ne treba dovoditi predstave koje svojim postojanjem degradirajuće utiču na pozorišnu umetnost, samim tim i na jedan značajni nacionalni festival.
Kritika je nastala u okviru programa Sumnjiva lica, koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, kroz projekat Kritičarski karavan i pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja. Tekst je prvobitno objavljen u biltenu Sterijinog pozorja, u junu 2018.
Comments