Ako obratimo pažnju na celokupni opus naše vodeće dramske spisateljice Biljane Srbljanović, nedvosmisleno možemo uočiti tematike koje se konstantno i repetitivno javljaju sa manjim ili većim varijacijama, a koje možemo svrstati u dve različite podgrupe. Prvu čine teme koje se tiču porodičnih odnosa, generacijskih sukoba, starenja i umiranja, a drugu teme koje se tiču autorkinog društvenog i političkog angažmana tj. položaja pojedinca u savremenom (najčešće srpskom, ali ponekad i evropskom ili američkom) društvu. Ako bi neko, međutim, pomislio da ove dve tematske struje nisu međusobno isprepletane ili da jedna drugu isključuju – prevario bi se.
Na primeru poslednje predstave rađene upravo po tekstu Biljane Srbljanović – Vrat od stakla Jugoslovenskog dramskog pozorišta, a u režiji Jagoša Markovića – može se uočiti integralna povezanost intimističkog aspekta priče sa opštijim, političkim kontekstom. Naime, jedna beogradska porodica srednje klase je u centru zapleta ove predstave i sa razvitkom radnje pratimo odnose koji se unutar nje razvijaju. Bogdanka, nekadašnja šezdesetosmašica, vatrena je politička tviterašica i ikona opozicije kako je unuka naziva; Bogda se navodno svojim angažmanom bori za dobrobit svoje porodice, a zapravo ih samo dovodi u nevolje. Nadežda i Svetlana su njene ćerke; prva ne uspeva zbog oholosti i nerazumevanja svoje majke da nađe muža, dok druga ne uspeva da se izbori ni sa svojom ni sa muževljevom depresijom te se na kraju razvode. I, konačno, najmlađa članica porodice, starija tinejdžerka Mirna, do kraja se u potpunosti otuđeje od svoje porodice i napušta je. Međutim, važno je naglasiti da – dok se sve ovo događa – porodici oduzimaju stan u kojem žive usled denacionalizacije vlasništva. Dakle, politička klima najdirektnije utiče na likove i pod njenim pritiskom se njihovi životi menjaju.
Dodamo li da se paralelno sa svim nabrojanim dešavaju masovni politički protesti protiv određenog režima (koji se do kraja ipak eksplicitno ne imenuje) – postaje jasno da je ovo priča intekako utemeljena u političkom kontekstu današnje Srbije. Međutim, pomenuta Bogdanka, koja se predstavlja kao revolucionalna borkinja za slobodu, ipak na proteste isprva reaguje kao malograđanka: "Ako opet spale džamiju, nikad nećemo oprati čađ sa zavesa". Na kraju se ispostavlja da je Bogdanka čak i svoju mladalačku studenstku borbu prilikom protesta 1968. proneverila: izdala je mnoge svoje saborce prijavivši ih policiji. Od ove "ikone opozicije" kada je reč o pozitivnim društvenim promenama, što bi se reklo, nema vajde. Sa druge strane, vajde svakako nema ni od Svetlane ni od Nadežde koje ni ne znaju protiv čega se tačno u gradu protestuje i čija je jedina briga kako će se probiti kroz gužvu. Svetlanin muž Ljuba samo spava, a i kad to ne radi, ne izlazi iz kuće. A i šta bi i da izađe kad je član vladajuće partije? Hronično nezainteresovanu Mirnu ovom prilikom nećemo dalje ni pominjati. Nedvosmislena idejna pozadina predstave je da je apatija zavladala društvom i da Srbiji, koja je oličena kroz tri generacije ove porodice, nema spasa i pozitivne promene. Likovi ove drame se čak ni valjano ne pobune protiv restitucije koja im ugrožava pravo na stanovanje, već se njihova pobuna završava na psovkama i praznim pretnjama.
Ovde dolazimo do prvog velikog problema ujedno drame i predstave koje su, zanatski gledano, precizno uokvirene unutar klasičnog i realističkog dramaturškog obrasca. Ispostavlja se da predstava, koja se prezentuje kao društveno angažovana, zapravo ima pacifikujuće dejstvo na društvenu pobunu. Vrat od stakla nam govori da je svaki pokušaj revolucije i rušenja korumpiranog režima neisplativ i pogrešan što zbog toga što ne postoji mogućnost istinske promene per se, a što zbog toga što su ljudi koji predvode proteste povodljivi, dekadentni hedonisti ili čak i podmitljivi poput Bogdanke. Demonstranti koji su se podigli protiv trenutne vlasti su u predstavi opisivani kao konformisti koji odu na protest samo da bi prošetali psa i dunuli dvaput u pištaljku; iste proteste prekidaju kada dođe vreme letovanja a uz obećanje da će u septembru nastaviti sa buntom. Po protestima i demonstrantima – drvlje i kamenje; a o aktuelnoj vlasti protiv koje se protestuje – niti jedne jedine reči. Po svemu sudeći je navodna društveno angažovana predstava u najbolju ruku benigna a, ako bismo želeli da budemo oštriji – čak i reakcionarna i naklonjena korumpiranoj vlasti Republike Srbije.
Problem postaje još veći kada se u ovakvoj postavci nalaze i određeni stereotipni likovi. Već pomenuta Mirna je predstavnica generacije milenijalaca koju ne interesuje ništa osim eventualno pranja kose, slušanja muzike i neobaveznog seksa sa svojim vršnjakom Vlajkom. Nju ne interesuju protesti niti razlozi zbog kojih ljudi protestuju, a istovremeno ne podržava ni aktuelnu vlast. Nju se dešavanja u sopstevoj porodici ne tiču, a osim toga ona ni ne studira jer nema nikakvu sferu interesovanja. Za kraj, da stereotip bude potpun, ona beži iz države ni manje ni više nego u Nemačku jer, zaboga, šta mladi u Srbiji rade osim što protestuju (u Mirninom slučaju čak ne ni to) i idu za Nemačku?
Sličan problem se javlja i sa likom Vlajka Mujića, mladog biznismena i bogataša koji porodici oduzima stan, jer – po pravilima restitucije – stan sada pripada njemu. On je beskrupulozan biznismen bez empatije čiji je jedini cilj profit. Pristaće da porodica ostane u stanu samo u slučaju da prihvate da rade u hostelu koji bi trebalo da se izgradi u jednoj polovini stana. On je uglađen, prefinjeno manipuliše i ni u jednom trenutku nema nikakav unutrašnji konflikt. Mujić ostavlja utisak nekog nouveau riche mladog gotovo mefistofelovskog lika – dakle, lik je krajnje jednodimenzionalan i stereotipan. Osim toga, ovako izgrađenim likom se ne može nikako na ozbiljan način skrenuti pažnja na problem beskrupuloznih bogataša jer, ako su svi oni ovako providno manipulativni, u čemu je utemeljena istinska društvena opasnost koju oni predstavljaju?
Veći deo kritike je svakako posvećen priči i značenjima koja iz nje proizlaze jer nema rediteljskih intervencija koje u značajnijoj meri unapređuju ili unazađuju tekstualni predložak. To je, naravno, sasvim legitimno za praizvedbu jednog komada, ali se istovremeno upada u zamku podilaženja nabrojanim problemima. Reditelj je u radu sa glumcima i razvijenju karaktera koje oni glume uspeo da održi stanje kakvo nudi drama. Jelisaveta Sabljić u ulozi Bogde, Vesna Trivalić kao Svetlana, Anita Mančić kao Nadežda i Dragan Mićanović kao Ljuba svoje likove oživljavaju kao iznijansirane i sa izvesnim unutrašnjim sukobima, dok Milica Gojković i Marko Janketić svoje likove zadržavaju na jednodimenzionalnom nivou.
Od ostalih intervencija najupečatljivija je scenografija koja je prepunjena nameštajem iz ovog stana, sa posebnim osvrtom na dečije igračke koje se u povećem broju nalaze u određenim delovima prostorija. Likovi se kroz ovakvu postavku, koja budi nostalgiju i saosećanje sa njima koji su tu odrasli, kreću u realističkim savremenim kostimima. Ovakva scenska postavka postepeno postaje sve siromašnija kako se približava datum konfiskacije stana, da bi na kraju scena ostala – potpuno ogoljena. Takođe su upečatljivi prelazi sa jedne na dugu scenu koji se uvek rešavaju tako što se brzinski menja mizanscen dok se čuju pesme snimljene krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ovi postupci u međučinovima takođe nude nostalgiju za davno prošlim vremenom. Dakle, nostalgija – to divno oružje pacifikacije – je jedino što nam se nudi i kroz rediteljske postupke. Ispostavlja se da ove pojedinačne rediteljske intervencije ostavljaju istovetni utisak kao i celokupna predstava koja je, zanatski gledano, jedna precizno oblikovana struktura sa izvesnim manama ali koja se, ipak, ne može uzdići izvan domena opšteg mesta. Ključni problem Vrata od stakla je što je pokušaj pobune ugušen konformizmom, baš kao što su i protesti unutar predstave ugušeni konformizmom demonstranata.
Comments