Ušla sam u Veliku Britaniju vrlo lako, sasvim sigurno lakše nego što je ona izašla iz EU (ili još nije). Nisu me pitali kuda idem, koliko para imam, da li uopšte imam para (nemam), nisu mi tražili potvrdu smeštaja ili povratnu kartu, rekla sam samo idem da vidim prijatelje, a prećutala sam da idem da proverim da li je britansko pozorište u propasti, kao što sam čula da jeste. Možda me, da sam slučajno promrmljala "znate, ja pišem pozorišnu kritiku", ne bi ni pustili jer bi mislili: 1. ako piše pozorišnu kritiku, sigurno nema para, 2. ako piše pozorišnu kritiku, možda će otići u pozorište koje ne prikazuje franšizna postavljanja brodvejskih mjuzikala, možda će napisati nešto o tome i onda će čitav svet (ili bar Srbija) saznati da je britansko pozorište u propasti.
Naravno, ovaj jedan zrak londonskog Sunca pod kojim sedim ne čini proleće, pa tako ni ova jedna predstava ne čini britansko pozorište, ali ako je sudeći po njoj (što smo rekli već da nije, ali ako jeste), onda je britansko pozorište u propasti.
***
Vozim se crvenim dabldekerom i proklinjem londonsko saobraćajno inženjerstvo jer su stanice preblizu, ima ih milion, putujem već 40minuta, a nisam još stigla, a pisalo je da se od tačke A do tačke B putuje 35 minuta i još gore od toga - stanice su pre semafora, tako da taman kad stignete na zeleno, sačekate da putnici izađu i uđu i onda bude crveno i onda još čekate. Razmišljam, ako ne stignem na predstavu na vreme, neću ući, nema kasnih ulazaka, na to su me upozorili, propašće mi 16 funti puta srednji kurs od 138 dinara to je... To je previše pozorišnokaratnih para da propadne, mora ovaj autobus brže da ide, niko ne zna koliko ima stanica do poslednje, a ja idem na poslednju, na kraju stignemo do poslednje i pitam okolo izvinite, gde je SOHO Theatre i niko ne zna, dam se u trk, sluteći u kom smeru treba da idem.
Stigla sam, ipak. Teško dišući, doduše. Kamerna scena na kojoj se izvodi predstava DollyWould je, kao za inat, na poslednjem spratu pozorišta, ne mogu ni da odahnem, nemaju lift, moram da se penjem još 3 bloka stepenica, ali ispred sale dele besplantu vodu. Uđem unutra i svi piju. Svi piju pivo, samo ja pijem besplatnu vodu. Svi pričaju jako glasno, mislim, mi smo mnogo finiji, ne pijemo, ne pričamo jako glasno, britanska pozorišna publika je, pored britanskog pozorišta, u propasti.
DollyWould izvode dve glumice a njihova izvođenja su u produkciji koja se zove Sh!t Theatre, ispostaviće se sa razlogom. To što u osnovi treba da bude autoironijski pristup, je autoironijski pristup samo idejno, sa po kojom autoironijskom doskočicom u izvođenju, koja je autoironijski repetitivna do mere prevrtanja očiju pri petom poređenju Doli Parton sa ovcom Doli. Ono što, pretpostavljeno, treba da bude kontrapunkt britanskom institucionalnom pozorištu (koje je, kako sam čula, u propasti), samo sebe dovodi u propast teranjem inata svom kontrapunktu obesmišljavanjem svakog svog akta, te je ono što preostane toliko besmisleno, da je ništavno.
Tako sam ja dobila jedno ništa za 16 funti puta srednji kurs od 138 dinara ne znajući šta su autorke htele da kažu ili pokažu, što je manji problem od činjenice da verovatno autorke ne znaju šta su htele da kažu ili pokažu, osim što su htele nešto. Za taj fijasko opravdanje ne bi trebalo tražiti u činjenici da su one Sh!t Theatre - to što se neko zove "sranje" ne znači da ima opravdanje da pravi "sranja", već bi pre očekivano bilo da pravi parafrazu "sranja" koja zapravo nije "sranje".
Namerno kažem "ja sam dobila ništa", jer se činilo da je ostatak publike, sudeći po konstantnom grohotnom smehu i nebrojenim aplauzima, dobio nešto. Možda su bili plaćeni da se smeju, što je bolja opcija, jer je druga opcija da im je stvarno bilo smešno. Glumice povuku deo majice nad dojkama i iseku povučeni deo majice, tako da im kroz rupe ispadnu dojke - grohotan smeh. Glumice se međusobno traže zatvorenih očiju i sudare se - grohotan smeh. Glumice puste video projekciju rođenja ovce - grohotan smeh. Grohotan smeh, grohotan smeh, grohotan smeh.
I tako sat vremena, tokom kojih ja, umesto da se grohotom smejem, pokušavam da razlučim o čemu je predstava. Na sajtu piše da je o Doli Parton, kao i da glumice, citiram, "jebeno vole Doli", što su uostalom i rekle na početku predstave. Međutim, od 60 minuta predstave, najmanje 15 je posvećeno ovci Doli, što je, priznajem, jednom lepo povezano sa Doli Parton, u domenu kloniranja ovce Doli i takmičenja za najboljeg klona Doli Parton. Ali to je bilo jednom, ostala četiri puta je bilo sasvim nesvrsishodno, ili svrsishodno utoliko da navuče trajanje predstave na 60 minuta.
Dalje, oko 20 minuta bavi se "istraživačkim" odlaskom glumica u SAD i posetom tematskom zabavnom parku Dollywood posvećenom Doli Parton, koji je osnovala Doli Parton, što je legitimno, a donekle i zabavno, uglavnom jer je samoj Doli Parton autoironijski pristup zapravo uspeo. Međutim, od tih 20 minuta, polovina je o nedaleko od tematskog parka lociranoj farmi leševa kojoj možete donirati svoje telo radi proučavanja dinamike ljudskog raspada u različitim uslovima. Pored toga što daje netačne podatke o mehanizmu truljenja (konkretno: pankreas nije prepun bakterija, kako se navodi, već litičkih enzima koji aseptično razlažu tkivo), čitavo spominjanje farme je sasvim nepovezano sa Doli (ni Parton, a ni ovcom), sasvim nepovezano sa bilo čime, osim sa činjenicom da se farma nalazi u blizini Dollywood-a, bez ikakve naznake uticaja farme na Dollywood ili obrnuto.
Ostatak predstave, dakle oko 60-20-15=25 minuta kao tekstualni predložak koristi intervjue sa Doli, gde se pitanja ispisuju na video projekciji, a glumice pevaju njene odgovore. Lepo pevaju.
Ima i dva dobra rediteljska rešenja - jedno prati komentar novinarke da je Doli prirodno lepa, te da ne mora da naglašava svoje dojke, nosi perike ili da se oblači ekscentrično da bi privukla pažnju - glumice oblače na sebe po veliku dojku i vise sa razboja, sa kog, pod težinom dojki, padaju. Pomislim, vau, evo efektne kritike prenaglašene estetike i poremećenih merila estetske vrednosti!
Ali, nomen est omen, pa tako Sh!t Theatre odmah nakon ove efektne kritike, prelazi na prskanje na podu ležećih balona bacanjem sebe i svoje prednjačeće velike dojke na njih, pa onda jedna glumica kao ne može da pukne balon, pa se onda kao druga baci na nju, pa onda kao pravi one pokrete kao kad dolazi do penetracije. Grohotan smeh.
Drugog dobrog rediteljskog rešenja se ne sećam, ali bilo ga je.
***
Kući sam se vratila istim autobusom, koji je stao na istih milion stanica, uhvatio istih milion crvenih svetala, ali mi je bilo svejedno da li putuje 35 ili 45 ili 60 minuta od tačke A do tačke B, verovala sam u mogućnost da britansko pozorište nije u propasti (naravno, možda i nije, ne možemo suditi po jednoj predstavi, ali sudeći po ovoj predstavi, jeste), verovala sam u Sranje pozorište, verovala sam u fotografiju dve velike dojke. Ispostavilo se ipak da su poklekle pod težinom dojki.