“Norveška ima hiljade milijardi kruna u banci. To zvuči kao zamišljeni broj.
Kao broj koji izaberete da ilustrujete nešto čega ima vrlo mnogo.
Ali, ovo je realan broj. Norveška ima hiljadu milijardi kruna.”
Navedeni citat deo je pasusa kojim se završava roman Dopler, sada već kultno delo nagrađivanog i prevođenog norveškog pisca Erlenda Lua, koje je ove pozorišne sezone preneto na scenu SNP-a. Traktat o iluziji reda hiperorganizovane moderne kapitalističke civilizacije glavnog junaka Andreasa Doplera, tipičnog Skandinavca koji ima sve - dobar posao, dobru platu, dobru ženu i još bolju decu - nakon slučajnog pada sa bicikla praćenog prosvetljenjem izmešta u šumu, drugačiji (eko)sistem drugačijih pravila, koja za njega postaje poslednje utočište od zag(l)ušujućeg i nesnosnog prisustva ljudskih bića.
Dramatizacija je gotovo u potpunosti očuvala akcionu strukturu romana - na sceni gledamo dane koje Dopler provodi u šumi sa malim losom Bongom koji ga prati nakon što je zaklao njegovu majku zarad mesa; trudnu suprugu koja pokušava da ga privoli da se vrati u komfor zajedničkog doma u Oslu; ambivalentne odnose sa decom, dečakom Gregusom i tinejdžerkom Norom, kao i ostale događaje prouzrokovane njegovim kratkotrajnim i nevoljnim vraćanjima u civilizaciju. Scenografija (Magdalena Vlajić), takođe, prati istu liniju: scena je podeljena na pola jukstaponirajući prirodu i civilizaciju - dok leva strana predstavlja uzvišenja prekrivena veštačkom travom sa improvizovanim šatorom, desna je ispunjena monohromatskim sivilom i neonskim svetlima.
Međutim, kako vreme (gotovo nepodnošljivo sporo) odmiče, Dopler u izvođenju Strahinje Bojovića počinje da budi nekakav osećaj čudnog, neprimerenog, razglobljenog i - promašenog. Od začudnog, bajkolikog i prividno groteskno nonšalantnog junaka romana, na sceni se vremenom kristališe neurotični, pljosnati i komički jednoobrazan dramski lik. To, međutim, sva je prilika, nije krivica Bojovića čiji je izraz koherentan, upečatljiv i kontrolisano dramatičan, već krajnjeg odsustva rediteljske vizije koja bi na promišljen način zauzela stav prema proznom predlošku.
Naime, tematika Doplera toliko je duboko prožeta društveno-političkom praksom država blagostanja da je pokušaj njegove reinterpretacije, naročito inscenacije, u državama neblagostanja poduhvat prepun ozbiljnih izazova. Na toj tromeđi mogućih rešenja, koja se svode na “eksponatsko” izlaganje skandinavskog proizvoda, prilagođavanje tog proizvoda domaćem, bliskom i intuitivno razumljivom društveno-političkom kontekstu ili izmeštanje tematike na metapolitički, egzistencijalni nivo, Popovski se odlučio za najnesrećnije - koktel svih navedenih.
Od Skandinavije u predstavi imamo toponime (radnja je i dalje smeštena u Norveškoj), vizuelni identitet u vidu plavih perika i pojedinih kostima, kao i pesme na norveškom jeziku. Zahvaljujući dramatizaciji (Nikolina Đukanović) bez unutrašnjeg fokusa, od Skandinavije (i romana) nemamo dublje značenjske slojeve povezane sa enormnim bogatstvom koje od Norvežana čini “najprijatniji i najegoističniji” narod na svetu, sa norveškom levicom i desnicom, konzervativcima i socijaldemokratama, sa činjenicom da se Doplerova deca krajnje tipiziranih norveških imena rađaju na nacionalne praznike, ili da, na festivalu međureligijskog pomirenja, musliman u igri poverenja jedini ne biva dočekan u naručje već pušten da gekne na zemlju.
Od Balkana na sceni nemamo materijalnih relikvija, ali imamo tendenciju asimilacije dominantnog tipa humora onome koji ovde "najbolje prolazi”, što prozvodi težak utisak jeftinoće. Tako, glumu ansambla obeležava uglavnom geg i farsičnost, a pojedina rešenja, poput onog da Gregusova razredna strarešina (Jovana Balašević) naleti na nož koji Dopler drži u ruci a zatim ga sama izvadi iz grudi odbauljavši sa scene neuspešno vrše ulogu vodviljske zabave. Dobar primer za navedeno je i to što iznos participacije za dečiju ekskurziju od tri hiljade kruna u predstavi postaje “500 evra” što srpskom gledaocu treba da dočara (za norveški standard minorni) utisak krupnog finansijskog opterećenja. Ova konverzija valuta je, opet, izolovano rešenje, koje nije primenjeno na ostale simboličke poretke - tako, sa saobraćajnog znaka na sceni koji upozorava na prisustvo divljači gleda nas - los.
Najveći negativni efekat ovakvog pristupa pretrpeo je lik Bonga, mladunčeta losa kojeg igra Radoje Čupić. Zanimljiv izbor reditelja da ulogu mlade životinje dodeli najstarijem glumcu na sceni svoj potencijal je izgubio u nerazrađenim funkcijama ovog lika (u određenim delovima, Bongo puši, igra karte, pije votku, pa čak i govori) koje se, ponovo, prečesto oslađaju na čisto komički efekat gega. Bongo, koji je u romanu složen skup projekcija Doplerovog nesvesnog i predsvesnog prtljaga, u predstavi tako postaje najočigledniji primer rastakanja proznog psihološkog sloja primarno zasnovanog na odnosu očeva i sinova, ambivalentnog u slučajevima svih muških likova. To što je ta ambivalentnost dramaturški i rediteljski namerno ili nemarno izostavljena, od sporednih likova Dizeldorfa (Nenad Pećinar) i Rodžera (Milorad Kapor) pravi gotovo karikaturalne i na momente redundantne likove, što se može reći i za predstavljanje jedne od glavnih preokupacija Doplerovog života u šumi - pravljenja totema mrtvom ocu. U ovakvim okolnostima, pozitivni balans čine mladi glumci Isidora Vlček (Nora) i dečak Nikola Pudar (Gregus) čije je svedeno izvođenje vredno hvale.
Dopler, čovek koji je imao sve i sve ostavio, koji ne voli ljude (mada priznaje da ne treba da izvodi generalne zaključke na osnovu Norvežana), u specifičnoj sredini i na specifičan način (humorom koji nas svojom neobičnošću drži van pitanja sa koje je zapravo strane razuma) bori se protiv briljantnosti glatke glazure najnaprednijeg dela civilizacije kojoj ostatak tiho zavidi, a ispod koje se kuva mali pakao Brejvika, najviših stopa narkomanije i najviših stopa samoubistava. Snaga Doplera je upravo u tome što ovaj lik dolazi iz zemlje teške više milijardi kruna, sa najvišim stepenom socijalne pravde i rodne ravnopravnosti. U drugim zemljama on bi iznikao kao karikatura, u ovoj je prorok - označitelj večitih atavizama čoveka, tribalnosti ljudske zajednice i iluzornosti linearnog civilizacijskog progresa, što nam može doći i kao negativna i kao pozitivna poruka. Predstava Dopler daleko je od toga - u lutanju između vodvilja i egzistencijalne drame, balkanskog i skandinavskog, površnog i znakovitog, komičnog i dosadnog, ona ostaje jedna do pola rešena i tako nehajno ostavljena skandinavka.
Briljantnost protiv koje se Andreas Dopler bori uključuje, između ostalog, potrebu zapadnog čoveka da sve analizira i shvati, da pronikne u uzroke, da racionalno pobedi ludičko. Ta imanentna pohvala ludosti u romanu je ipak tek sekundarna i svakako nije legitiman izgovor za loša pozorišna rešenja, pa poslednja scena predstave SNP-a, u kojoj ceo ansambl u neohipi ključu na norveškom peva pesmu “Za milion godina” Yu Rock Misije, zaokružuje utisak nedoraslosti kompleksnosti romana koji se završava rečima “Napolju je rat”. Da je Andreas Dopler trodimenzionalan lik, verovatno bi rezignirano zaključio da je i ovaj tekst briljantan. Ali, kako on na kraju kaže, “Zabole me. Neka bude, ako je istovremeno koristan.”
Comentários