(ili: nemam ništa protiv, ali radite to u svoja četiri zida, a pozorište će srušiti četvrti zid)
fašizam (ital.) – ideološko-politički pokret i sistem vladavine čiji je smisao i cilj spasavanje i učvršćivanje kapitalizama u poslednjoj, imerijalističkoj etapi njegovog razvitka, kada ga ugrožava nagla plima radničkog revolucionirnog pokreta. Najizrazitija karakteristika: surova, teroristička, često zverski neljudska likvidacija građanskih sloboda, naročito za radničku klasu, uz istovremenu demagogiju, težnju za idejno-političkim monopolom i agresivnu spoljnu politiku.
(Rečnik srpskog jezika, Matica srpska, 2011. god.)
Dakle, šta je fašizam i ko su danas fašisti? Kako izgleda njihov prosečan dan? Da li u slobodno vreme pevaju o Leni Rifenštal? Da li štrikaju i kako započinju svoje mejlove? Gde pričaju o svojim fašističkim idejama? Da li mi, bili levica, centar ili desnica, svi osim fašista, možemo da imamo fašističke ideje? I na kraju, zašto je toliko važno ne relativizovati ovaj pojam?
Ova su neka od pitanja koje postavljaju politički angažovane predstave u produkciji Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani, prikazane u okviru Mladinsko Showcase-a u aprilu ove godine. Grupa studenata iz različitih krajeva Evrope imala je priliku da pogleda predstave, razgovara sa njihovim autorima i pokuša da tokom diskusija dođe do odgovora, a važno je tačno definisati pojmove, jer ako je sve fašizam, onda isto tako ništa nije fašizam.
Iako su predstave zanimljive, promišljene, provokativne, opširne, različitih tema i formi, pokušaću da svaku predstavu prikažem što sažetije.
Suprotne stvari (Nasprotje stvari), reditelj: Boris Nikitin
Petoro glumaca predstavljaju nam se kao fašisti pričajući kako oni izgledaju, kako razmišljaju i kako se uopšte postaje fašista. I gle čuda, fizički se mnogo ne razlikuju od nas, a probleme savremenog društva (migrantsku krizu, nezaposlenost, siromaštvo) rešili bi veoma slično kao i pojedine države Evropske unije koje se izdaju za izuzetno liberalne. Pa bi tako fašisti iz predstave gradili zidove na granici, postavljali mreže i ograde i poslali migrante u susedne države. Prema zakonu liberalne Evropske unije, lična sloboda predstavlja privatno vlasništvo koje se samim tim može prodati ili ustupiti drugome na korišćenje. Fašisti iz predstave imaju ideju o rešavanju nezaposlenosti i siromaštva koristeći se njihovim pravilom – ko nema i ne može, neka se proda onom superiornijem. A ko u neoliberalnom kapitastličkom društvu koje počiva na temeljima "slobode govora i misli" zameri fašisti na ovakvoj retorici, i sam postaje fašista.
Reditelj se poigrava različitim ideologijama i političko-ekonomsko-socijalnim uređenjima i time me neodoljivo podseća na definiciju engleskog profesora istorije Rodžera Grifina da je fašizam kao koktel u koji možete ubaciti gotovo bilo šta i on će i dalje imati slatkast, primamljiv, opijajuć ukus. Najprivlačniji sastojak takvog koktela, nazovimo ga Fascism on the beach, prema reditelju jeste što je iracionalan, baš kao i čovek u svojoj suštini. Zato likovi fašista u predstavi jasno ubeđuju jedni druge i publiku da „ovde [u fašizmu] možete pronaći odgovore koje vam druge ideologije ne mogu pružiti. Ovde će sve duše naći svoje sigurno mesto.“ Glumci će više puta jedni drugima reći: ti si okej, bićeš okej, pridruži nam se. Kao razlog zašto osoba prestaje da bude okej i utehu traži među fašistima, nedvosmisleno se kaže: razlog je trenutni nehumani, eksploatatorski političko-ekonomski sistem u državi. Glumica u svom monologu zato kaže: „Kada dođem kući posle izrabljivanja na poslu, zid u koji gledam ima više života od mene. Vratite sredstva za proizvodnju u ruke radnika.“ (a nije li to Marksova ideja?). Ovim nam se objašnjava da se fašizam koristi različitim sredstvima, ideologijama i argumentima u kojima se čovek prepoznaje, a sve u cilju privlačenja što većeg broja ljudi. Do kraja predstave, monolozima i songovima, petoro glumaca uspeva da nas zbuni i zapita zašto se toliko snažno identifikujemo sa rečima fašista, kako su naša prvobitna ubeđenja tako lako poljuljana i zašto tako silno želimo da nam neko kaže da smo okej. To ne treba da čudi jer naša indentifikacija sa rečima i ubeđenjima fašista direktno proizlazi iz korišćenja populističkih principa prijemčivih širokim narodnim masama koje manipulišu ljudskim slabostima i ranjivostima, pritom nam obećavajući navodno pravednije i bolje društvo.
6, reditelj: Žiga Divjak
Dokumantarni teatar o šestorici tinejdžera iz Sirije koji bez roditelja 2016. dolaze u Sloveniju i treba da budu smešteni u dom ski-centra u Kranju. Početni entuzijazam radnika doma zamenjen je panikom roditelja smeštene dece, da bi na kraju prerastao u masovne proteste Slovenaca protiv migranata. Ovakva struktura i promena je potpuno predvidiva, ali ono što ipak drži pažnju gledalaca jeste čitanje originalnih mejlova koji su roditelji dece iz doma slali upravnici. Počinje se od zabrinutosti, podsećanja na prestupe i zločine koje su migranti činili (silovanje devojke u Kelnu, više slučajeva krađa...) da bi sve eskaliralo mejlovima u kojima roditelji jasno daju do znanja da ne žele da im propadnu uloganja u sopstvenu investiciju. Odnosno, žele da im se novac koji ulažu u svoje dete vrati dečijim osvojenim medaljama i zato je potrebna potpuna posvećenost ski-centra toj deci, a ne sirijskoj. Pobogu, ovo je kapitalizam – sve je investicija.
Predstava ukazuje i na opšta mišljenja: migrant je okej, ali ne pored mog deteta i ne u mojoj državi; treba pomoći, ali neka to uradi neko drugi; treba Sirijci da imaju ista prava kao i mi, ali nek ih imaju u svoja četiri zida. Predstava direktno govori da je upravo ovakav princip mišljenja današnji, savremeni oblik fašizma. Na kraju se publici javlja osećaj da bi šestorici tinejdžera bilo sigurnije samima na ulici nego u rukama slovenačke vlasi koja se uči toleranciji na njima. Publika je na kraju ostavljena u mraku, prepoznatljivom za krajeve predstava u kojima treba da se suočimo sa našim (ne)delovanjima. Na platnu u pozadini se prikazuju likovi šestorice tinejdžera i čujemo kako na poprilično tečnom slovenačkom čitaju razloge kojim gradonačelnici i predsednici slovenačkih opština odbijaju njihov dolazak. Razlozi, na tečnom birokratskom, floskulama samo maskiraju netrpeljivost prema migrantima i izražavaju lažnu nadu da će neko drugi, negde daleko od njihove opštine pronaći rešenje.
Često se mogu čuti i pročitati kritike da je dokumentarni teatar neautentična i nekreativna forma koja vešto eksploatiše novinske članke prenoseći ih na scenu bez dodavanja umetničke vrednosti. Međutim, 6 upravo pokazuje važnost postojanja ovakve predstave za lokalnu zajednicu jer uspeva ne samo da informiše, već scenski prikaže do koje nerazumne dubine ide čovekov strah od nepoznatog i drugačijeg, emotivno uznemirivši gledaoca surovošću i brutalnošću čoveka prema čoveku.
Proklet bio izdajica svoje domovine! (Proklet naj bo izdajelec svoje domovine!) , reditelj: Oliver Frljić
Predstava rađena pre deceniju, ali i dalje jednako aktuelna. Frljić provocira slovenačku, hrvatsku i srpsku publiku podsećajući na ratove ’90-ih i na nacionalne razlike, te na odgovornosti koje ova 3 naroda imaju za raspad Jugoslavije. Pa je tako većina vremena u predstavi uložena u vređanje publike na osnovu pripadnosti nacije – Srbi su četnici, Hrvati ustaše, a Slovenci kukavice. Kao i u većini svojih predstava, reditelj želi da probudi potisnutu agresiju i jak nacionalizam (ukoliko postoje) kako bi osvestio i učinio da se gledalac zapita i konačno promeni.
Predstava započinje kratkim glumačkim monolozima u kojima se predstavljaju i objašnjavaju kako su navodno poginuli ili umrli. Ono što im je svima zajedničko: poslednja misao pred smrt bilo je sećanje na najbolju predstavu koju su odigrali u životu – Proklet bio izdajica svoje domovine! Jedan od glumaca saopštava da je i sam Oliver Frljić poginuo na autoputu masturbirajući na sebe i svoju predstavu. Duhovito, samoironično i „autošovinističko“. Frljić otvoreno poručuje da ga gledalac u publici neće uvrediti ako misli da je samozaljubljen i samozadovoljan jer je već prvi to rekao za sebe. Opet, duhovito, ali to i dalje ne menja činjenicu da on jeste samozaljubljen i samozadovoljan.
Međutim, Oliver Frljić biva vrlo vešt, pa tako predstava nastala pre deceniju i dalje funkcioniše. Možda nas više ne vređaju reči „četnik“, „ustaša“ i „koljač“ u pozorišnoj sali jer su ponavljanjem obesmišljene (opet, u pozorišnoj sali), ali je i dalje duhovito, na momente emotivno i nagoni da čovek odskoči na stolici od glasnoće zvuka. Modna revija glumaca zamotanih u jugoslovensku zastavu uz Breninu "Jugoslovensku", dirljivo pevanje "Neću protiv druga svog" i puno, puno pucnjave na Slovence.
Tokom predstave sam se pitala zbog čega Frljić ima potrebu za buđenjem i potenciranjem nacionalne krivice, a time i podupiranjem nacionalizma i mržnje prema susednom narodu, ali i pročišćenjem gledalaca od istih afekata. Jedan od Frljićevih argumenata u intervjuima jeste: ne možete probuditi nešto, ako ono ne postoji.
Zanimljivo je da je na dan predstave policiji u Ljubljani upućeno 30 poziva zbog pucanja iz vatrenog oružja ispred studentskog doma. Naime, glumci Frljićeve predstave su u nedostatku prostora za probu odlučili da probaju na livadi između pozorišta i studentskog doma verujući da u domu nema puno ljudi jer je vikend... Ili da će studenti shvatiti da je u pitanju predstava kada vide obnaženog čoveka koji puca po ljudima, pa u sebe, uzvikujući uvrede na račun Slovenaca. Interesantna pretpostavka glumaca ili još jedan dokaz da Frljić i dalje može da uznemiri javnost.
Postdramske predstave, većinski sačinjene od monologa i songova, uspele su da daju svoje viđenje termina fašizam koji u današnje vreme trpi relativizaciju konstantnim ponavljanjem i nepreciznim korišćenjem. Uspele su da zapitaju gledaoca uljuljkanog u svoja sterotipna viđenja fašiste i verovanja da se sve to dešava negde drugde, u drugoj državi, u tuđa četiri zida. I na kraju, nagnale su publiku da promisli da li okretanje glave od društvenih problema i želja da se ti problemi zaista dešava negde drugde, u drugoj državi, u tuđa četiri zida, jednako stvaraju problematično društveno stanje.
U narednom tekst, nastaviće se sa analizom predstva prikazanim na Showcase-u, i pokušajima odgonetanja šta je fašizam i na koji način, kroz koju formu, birajući koje primere iz istorije i sadašnjosti, politički teatar komunicira sa publikom.