U protekle dve, tri godine je pozorišna publika Srbije imala priliku da vidi nekolike postavke dramskih tekstova naše mlade dramske autorke Tijane Grumić, a nakon izvedbi u pozorištima u Vranju, Čačku i Srpskom narodnom pozorištu, dalja afirmacija rada ove spisateljice se nastavlja u Ateljeu 212 i to premijerom predstave Stvaranje čoveka. Odgovornost i promišljenost Ateljea 212 se, pored toga što promoviše i pruža priliku mladoj autorki, ogleda i u izboru teksta sa tematikom sa kojom se retko susrećemo u domaćem teatru, a koja je, nasuprot tome, danas izuzetno značajna – dolazak migranata sa Bliskog istoka na tlo Evrope i problemi koji im se nameću na tom putu. Iako se ova predstava javlja na repertoaru nakon glavnog talasa migracija, njena tema ostaje i aktuelna i univerzalna, jer svedoči o užasima postkolonijalnog sveta.
Središnja linija zapleta ove drame tiče se mladića Ataša koji uspe da prepliva more i dospe na sigurno. Njegov brat Jasir se, međutim, udavio jer je prepustio jedino ronilačko odelo koje greje telo u vodi — Atašu. Drugo odelo, za koje su braća takođe platila i koje je švercer Braca po dogovoru zaista i doneo na obalu, ukrade lik Oca da bi ga poklonio svom sinu, obožavaocu plivanja, i time nesvesno izaziva Jasirovu smrt. Doktorka Štraus, u početku mislivši da će otkriti dosad nepoznato antropomorfno morsko biće, nalazi Jasirov leš, a potom proslavljeni konceptualni umetnik Urban Urban iznosi na izložbu telo, takvo kakvo je – u položaju kakav ima i bog na Mikelanđelovoj fresci Stvaranje čoveka. Time Urban Urban postaje najznačajniji umetnik 21. veka i dobija prestižnu nagradu – zlatnu kašiku.
Kvalitet drame definitivno nije u priči koja je dosta prosta i bez većih obrta, već u njenoj poetizaciji i oneobičavanju. Poetičnost teksta se ogleda u govoru likova koji je tek ponekad u dijaloškoj formi. Likovi se prisećaju svog detinjstva, govore o svojim nadanjima, htenjima i pokušajima da promene svoje živote dok se svi bukvalno i metaforički okupljaju oko fabrikama zagađenog zaliva nepogodnog za plivanje, a koji je glavno mesto odvijanja radnje. Ovome su kontrastirani grubi, suvoparni i deklamativni izveštaji sa radija o migrantskoj krizi, kojima se suočavamo sa još većim užasima nego što sam zaplet nudi – smrt hiljade ljudi koji su pokušali da emigriraju, kao i neprihvatanje onih koji su u tome uspeli.
Rediteljka Ivona Šijaković se oslanja na kvalitete koje tekst nudi, a izbegava potencijalne probleme, te je u radu sa glumcima i njihovom svedenom i konstantno suzdržanom glumom uspela da izbegne patetiku koja bi se mogla javiti pri samo blagom emotivnom zaoštrenju prilikom glumačke interpretacije teksta. Ivan Mihailović kao Jasir i Miloš Rušitović kao Ataš su verovatno najbolji primeri za to, pa su pustili da izgovorene reči, a ne njihova uvek hladna intonacija, iskažu bratsku ljubav. Slično, njihov zagrljaj je scenski znak koji služi istom cilju, ali prilikom njega im izrazi lica ostaju hladni a njihovi pokreti odaju utisak mehaničnosti. Svakako treba pohvaliti rediteljkin izbor da se glumačko izvođenje ne bazira primarno na tehnici proživljavanja Stanislavskog, već na savremenijem izvođačkom jeziku scenskih kodova i znakova koji nije toliko tipičan za naše prostore, za razliku od nemačkog teatra u kom se Ivona Šijaković školovala i radila proteklih godina. Takođe, ovakva rediteljsko-glumačka postavka ima i značajniju funkciju od pukog promovisanja savremenog pozorišnog jezika – iskazana artificijelnost i mehaničnost ukazuju i na teskobu i životnu ograničenost u kojoj se nalaze likovi predstave.
Na to se u istom maniru nadovezuje i scenografija (scenograf: Veljko Stojanović) čiji je središnji deo uzdignuta pravougaona platforma sa udubljenjem u sredini koje predstavlja zaliv. Na ivici platforme se nalazi ironičan natpis "Happy Place" (Srećno mesto), dok je celokupni ambijent okružen i zatvoren visokim metalnim ogradama po kojima će na kraju predstave likovi snažno lupati, a jedini koji će izaći iz ove konstrukcije kroz vrata koja se u ogradi otvore, jeste Ataš: on uspeva da se spasi i izbori za koliko-toliko pristojan život unutar Evropske unije. A osoba koja ostaje skoro do pred kraj predstave jedina na tlu a ne na platformi je Naratorka, koja ne postoji u tekstu, već koju rediteljka pridodaje. Ona govori vesti sa radija, izveštaje o progresiji migrantske krize, zatim i druge delove drame. Nju oživljava Dragana Đukić u vrlo uspešnom strogom, gotovo militantnom nastupu i u začudnom futurističko-militarističkom ženskom kostimu (kostimografkinja: Tijana Pavlov).
Ipak, valja izreći i jednu ozbiljniju zamerku: u određenim delovima predstave se javlja monotonost koja s vremena na vreme dominira. Za to bi krivac mogao biti sam tekst, budući da relativno rano po početku priče saznajemo finalna ishodišta likova. Kada postane jasno da je Jasir definitivno mrtav, a Ataš dobio azil, možemo sasvim brzo da pretpostavimo da se jedan udavio, a drugi ne; veliki naredni deo predstave služi da bi nam se ekspliciralo upravo ono što smo pretpostavljali. Kada uz ovaj dramaturški postupak ide krajnje svedena gluma – rezultat mora biti periodična monotonost.
Nasuprot određenim manama i nedostacima koje Stvaranje čoveka bez sumnje ima, ne mogu se zanemariti značajna pitanja koja su pokrenuta samom postavkom ovog komada. Ko je zakazao i ko je odgovoran za bezbroj stradalih migranata? Da li su se bivše evropske kolonijalne sile nedovoljno distancirale od svoje kolonizatorske prošlosti? Naravno, ova pitanja nisu postavljena na banalan način, već pričom koja nam kroz prizmu ličnog i intimnog daje pogled na njih, a koja je uobličena savremenim i koherentnim scenskim i izvođačkim jezikom; da su autori uspeli da izbegnu povremenu monotonost i time u većoj meri angažuju publiku pitanjima koja su postavili – rezultat bi bio još uspešniji.
Comments