Svemirske žmurke

Na ovogodišnjem Sterijinom pozorju, horde ljudi motaju se oko ulaza novosadskih pozorišta, tiskaju se, hlade lepezama, piju osvežavajuća pića s nula do n posto alkohola, od kojih sponzorska dobro dođu kao mini naknada onima koji su zažalili za svojim novcima nakon izlaska iz pomenutih zgrada. A takvi, sudeći prema komentarima u prolazu, nisu puki izuzeci.

No da se ne lažemo, žale se i umetnici. Neki, poput Sergeja Trifunovića, na nečuvenost da im je dodeljena scena kojoj je previše (kažu više od 200!) ignorantske publike imalo pristup, a neki, poput mlade rediteljke Nataše Radulović, na festivalsku crticu da joj, eto dešava se, za rediteljski posao nije isplaćen honorar. U takvim uslovima jednog ne baš veselog pozorja, sa ognjišta nam stiže predstava Kepler - 452B, ne ognjišta srpske drame nacionalne već vranjskog pozorišta izgorelog. Dramu Tijane Grumić, kao svoj profesionalni debi, postavio je Jug Đorđević prkoseći produkcionim silama gravitacije. Na sceni na kojoj je smeštena publika, pomalja se još jedna, manja scena, određena malom (pozorišnom) zavesom, mikrofonom, barskom i klavirskom stolicom i nekolicinom sitnih rekvizita (scenografija Jug Đorđević i Velimirka Damjanović). Tu se odvija drama jedne porodice čije tri generacije žive zajedno, deda (Nenad Nedeljković), njegova ćerka Mirjana koja umire od raka (Radmila Đorđević) i unuka Sonja, svršena studentkinja koja, u neznanju o majčinoj bolesti, odlazi na dalje studije u Englesku (Jelena Filipović). Lik lekara Ivana (Bojan Jovanović), koji ujedno leči Mirjanu i neuspešno razvija ljubavnu vezu sa Sonjom, poslednja je karika uvedena za dramaturško razvijanje priče u narednih sat vremena.

Iako nam naslov podmeće misao da se ta priča vrti oko potencijalno naseljive planete van Sunčevog sistema, ona se zapravo vrti oko svoje ose i pun (estetski) krug pravi za šezdeset minuta. U odnosu na majsko novosadsko Sunce iz prvih redova ovog teksta, zvezdani sistem ove predstave mnogo je manje pretenciozan i u tome leži njen osnovni kvalitet. Možda jer i nisu u pitanju zvezde (nezadovoljne činjenicom da bakice iz publike “povuče” na recitovanje sentimentalna pesma iz čitanke) već prašina, fina prašina naših života koje trošimo u ekranima, u vestima o nekim Drugima, u pop-kulturnom predlošku sopstvene prolaznosti. Inscenacija je svesna scene na dovoljno dostojanstven način da od toga ne pravi jeftini, pomodni metateatralni trik; glumci su, opet, svesni toga i u skladu sa tim pojačavaju i smanjuju teatralnost svog glumačkog izraza, koristeći mikrofon kao kakav galaktički portal iz juče u sutra. Kostimi, sa čudnim šarmom hibrida “Vesele sedamdesete/Bolji život” (Velimirka Damjanović), dovršavaju tu celinu koja nas lišava prostornih koordinata, a u isto vreme budi nekakav osećaj topline znanog.

Smrt i pitanje prolaznosti postaju najizraženija tema ove predstave zahvaljujući stalnom sakrivanju istine. Istina je ono što razlikuje Zemlju i Kepler, svemirski Eldorado u kojem danas možda neće morati da se objašnjava, odživljava i skriva, i u kojem će igra žmurke s početka i kraja ove predstave biti samo i upravo - igra. Besmisao neumitnog zaborava na kraju se razbija samo o jedini zapravo mrtav lik, a živ u sećanju dede koji vest o otkriću Keplera nije ni pročitao - babu na čiji grob on nosi zumbule. Možda i Zemlja ima potencijala. Možda se, baš kao onaj kamen bačen u hipotetički prokopanu rupu kroz središte Zemlje, i simbolični bakin prsten, koji je Sonjinom krivicom upao u slivnik, zaustavi u središtu ove planete, one koju već imamo.

Nove zvezde su lepe, ali i nove i stare zvezde i ratuju, što najbolje zna Sonja dok nam, obučena u belu rolku s karakteristične dve niske punđe na glavi, prenosi vest o smrti Debi Rejnolds i njene ćerke Keri Fišer. To su zvezde koje gledaju u nas u momentu kada se, na samom kraju predstave, glavna zavesa podigne i publika naspram sebe ugleda prazno gledalište, kao svoj odraz u vodi. Uprkos povremenim dramaturškim banalnostima i rediteljskim postupcima koji se previše oslanjaju na burnost reakcija glavnog lika, ove nehotične mlade zvezde pozorja pokazuju da znaju za ratove koji se u/na ovoj zemlji vode, i da nisu praznih ruku mada jesu (skoro) prazne scene. Što bi rekao sterijanski sponzor od čije je kampanje, ako nije od pozorišta, neki dramaturg valjda nešto zaradio - za iskusne, od neiskusnih.