Predstava Neustrašive – kao i sve slobodne djevojke (Draufgängerinnen. All Adveturous Woman
Do) prema tekstu Tanje Šljivar u režiji Salome Dastmalhi postavljena je u prodikciji Dojčes
teatra u Berlinu.
Postramdski, fragmentarni tekst Neustrašive, za koji se među kritikama Svetislava Jovanova
može pročitati da je definitivno najneustrašivije delo do sada spisateljice Tanje Šljivar,
predstavlja nelinearnu priču o sedam trinaestogodišnjih devojčica (u predstavi: Ana, Ena, Ina,
Ona, Una, Lea, Mia) iz malog mesta u Bosni i Hercegovini koje su po povratku sa ekskurzije
ostale trudne. Iako sve devojčice imaju imena, one predstavljaju kolektivnog junaka koji
pripoveda svoje iskustvo kroz sećanja uobličena u monolozima izgovorenim od strane više
likova ili igrajući scenu svoje reminiscencije jedni za druge i jedni pred drugima. Za roditelje je
to još jedna u nizu faza odrastanja i potrage za identitetom primerena za tinejdžersko doba; za
ginekologa je odličan način da zaradi; za veroučitelja divna prilika za lekciju to nije izbor, to je
dete. Zajedno pokušavaju da potisnu čitav događaj i osude ga argumentom da prosto ne priliči da
deca budu seksualno aktivna uopšte se ne pitajući kako je do ovoga došlo i ko su očevi buduće
dece. A devojčice niti imaju ikakav identitet, niti im je jasno sa kim i kako su ostale u drugom
stanju, a ne razumeju ni ko je to u rečenici to je dete. One, su uprkos tome, radoznale i volele bi
da se ne obrazuju samo kroz tutorijale na internetu, društvene mreže, informacije sa
neproverenih sajtova, promociju higijenskih uložaka, pamfletske slogane organizacija koje se
navodno formiraju zbog brige o reproduktivnom zdravlju mladih osoba, ali niko ih ništa ne pita i
niko im ne dozvoljava da pitaju. Zato one fotografišu sebe, sve oko sebe i pišu heštegove –
simbol za brzo definisanje sopstvenog sadržaja i jednostavno pronalaženje onog slične tematike.
Kad ne mogu da pronađu sagovornika, neka budu pronađene preko heštega.
Za naslov dramskog teksta i predstave Tanji Šljivar je poslužila replika, a ujedno i naziv treće
epizode prve sezone serije Devojke (Girls) produkcije HBO. Kada se glavna junakinja požali
svojoj drugarici da ima polno prenosivu bolest, ona joj odgovori: kao i sve slobodne devojke.
Dakle, sve slobodne devojke dobijaju polno prenosive bolesti i slučajno ostaju trudne nedovoljno
upućene u kontraceptivne metode i željne da imaju uzbudljiv život kao junaci sa interneta.
Sama režija Neustrašivih je najslabiji deo predstave. Obiman tekst koji se izgovara na sceni, iako
relativno ravnomerno podeljen izemđu sedam glumaca, na polovini počinje da preplavljuje
publiku i umara. Bez bilo kakvih scenskih promena, načina igre, razlike u govorima među
likovima, pažnja popušta iako je tekst sam po sebi i dalje zanimljiv. U predstavi sedam devojčica
glumi 4 glumice i 3 glumca koji ravnopravno otelotvoruju karaktere tinejdžerki i nose svoj
trudnički stomak. Takoreći, polna i biološka odrednica više ne predstavlja prepreku za trudnoću.
Idejno rešenje scenografije (scenografija, kostim: Paula Velman) asocira na sajber prostor – bela
konstukcija koja u potpunosti okružuje glumce sa tri strane ispunjena oznakama za hešteg. Na
zidovima glumci ispisuju vrlo bledim i jedva vidljivim crvenim markerom nazive svojih
heštegova, crtaju obnažena ženska tela, pričaju o svojoj intimi, ostavljaju večni trag svemu
onome što u datom trenutku požele. Baš kao i mi na internetu.
Muzika u predstavi tematski odlično korespondira i smisleno nadopunjuje radnju. Najupečatljivije i više puta ponovljene bile su obrada pesme Majka nemačkog benda Ramštajn o
želji za prisustvom majke i francuska pesma Papaotai izvođača Stromae koja govori o očinstvu
i potrazi za ocem.
Najveća vrednost predstave Kao i sve slobodne djevojke ogleda se u tome što akcenat nije na
stavovima zdravstvenog, obrazovnog, političkog sistema, crkve i javnosti koje svakodnevno
viđamo u medijima, naročito u internet komentarima na vestima o neželjenoj tinejdžerskoj
trudnoći i pitanju abortusa, već na perspektivi protagoniskinja, jedinih koje će život morati da
nastave sa fizičkim i psihičkim posledicama događaja, jedinim koje predstavljaju budućnost
malog grada i određuju stopu nataliteta i koje bi morale biti najglasnije u donošenju odluka o
sopstvenom telu i životu, međutim, upravo one, kako u predstavi tako i van nje, predstavljaju
najpasivniju i najtišu kariku kojoj se ukida pravo glasa.
Kritika je prvobitno objavljena u Biltenu 64. Sterijinog pozorja, ovde je preneta uz minimalne
izmene.