Nekome ko se bavi umetničkom kritikom u tranzicionom društvu, nije uvek lako ni sebi ni drugima objasniti šta on to zapravo radi. Kapitalistička društva odavno su uvela režim review-ova, koji se bratski nadovezuju na režim view-ova raznih digitalnih ekonomija, a kritika prešla u gerilu kritičkog (my oh my) diskursa o svetu umetnosti sa svim njegovim (nerešenim) ostavinskim i teritorijalnim pitanjima.
U žrvnju aspiracija nerazvijenih kreativno-industrijskih režima, u našem slučaju aktuelnog državnog, možda je i kritičaru bolje, što se kaže, pamet u glavu, pa da na vreme preispita svoje novinarske i privredne potencijale. Napolju je vučje vreme, a hleba uvek treba, pa da počnemo.
Što se privrednog doprinosa tiče moram da priznam da tu kaskam, ali molim da se ne uzme za zlo ili kao nešto nepopravljivo. Na umetničkom tržištu učestvujem, hvala na pitanju, evo prijavljujem i jedan pozorišni view, doduše prilično bagatelne offline vrednosti, ali poslužiće. A što se tiče žurnalističkog, od Five Ws, tih osnovnih pet novinarskih pitanja, prva četiri ću zgurati u jednu izjavu - Režim ljubavi Tanje Šljivar, na maloj sceni Ateljea 212, u režiji Bojana Đorđeva. Poslednji - Zašto? - zaslužuje malo širu elaboraciju.
ZAŠTO....je dramski tekst dobar? Jer, za jedan naručeni tekst, pokazuje natprosečnu dozu indivudualnog talenta i angažovanosti. Zato što je savremen u bukvalnom smislu reči - logičan je završetak dana provedenog između zakulisnih tračeva na poslu, timeline-ova društvenih mreža i medijskih natpisa pod ceradom trafika i štandova u samouslugama (nekoliko muških i ženskih aktera upleteno je u različite modalitete ljubavnih veza, od monogamnih do poliamoričnih, čiji je centar lik Džukele, prizma kroz koju se prelamaju različiti odnosi moći). Zato što svoju strukturu gradi od začudnog otklona prema temi (ljubavi) brehtovski distanciranim teorijskim jezikom, uz umesne interpunktove kolokvijalnog, provincijalnog i šansonjerskog. Jer u etar šalje teme hetero- i homoerotičnosti koje srpsko učmalo pozorište tradicionalno zaobilazi.
ZAŠTO...je gluma odlična? Jer petoro glumaca na sceni funkcioniše kao besprekoran mehanizam, bez većih indiviualnih i ritmičkih oscilacija. Jer se bez većih problema prilagođavaju različitim značenjskim registrima i svoje interpretacije donose zaokruženo, tačno i promišljeno, kroz znakovit pastiš realističke glume i scenskog komentara. Iako se to odnosi i na Miloša Timotijevića (Miša), Aleksandru Janković (Branka), Željka Maksimovića (Boba) i Jelenu Ilić (Ona), posebno se izdvaja Sofija Juričan (Hana), čiji smisao za pokret i osećaj za komiku čine stub živosti ove predstave.
ZAŠTO...je kostim sjajan? Jer predstavlja posebni vizuelni kvalitet predstave i jer se Maja Mirković poigrava sa kulturološkim označiteljima boja i stilova - od izvezenog DŽ na sakou Miše Džukele preko bisera malograđanke Branke do obuće One, kostim predstavlja paralelni tekst koji naglašava borbe Ida i Superega, ali i estradno-provincijalni, društveno podržani karakter ljudskih nagona. Dobar primer bi bila aktivna korespondencija životinjskih printova ljubavnih negližea sa palanačkim naglascima dramskog predloška (recimo, tonama pečenih životinja na Brankinim i Bobinim svadbarskim ovalima).
ZAŠTO...je režija najbolji deo ove predstave? Zato što se u moru nekoherentnih i traljavih radova reditelja “na budžetu” izdvaja režija koja je svesna svog značaja i smisla postojanja i koja se ne oslanja na pisca ili glumce da “izvuku” stvar. Zato što je od gustog, monološkog, hrapavog teksta napravila scenski pitku događajnost, koja i glumce i publiku sigurno vodi kroz nepuna dva sata predstave. Čist, samosvestan, kontrolisan, nenametljiv a sveprisutan rediteljski rukopis, zaista se može posmatrati kao čas režije - nažalost, ne samo za studente iste.
Nije da ova predstava nema mana. Scenografija (Siniša lić) najslabija je njena tačka - muški torzo i njegov “ljubavni tepih” poprište je svih prisutnih igara dominacije, čime se na vizuelno neprijatan i semantički upitan način nameće kontekst patrijarhata kao nad-režima, što ni tekst sam po sebi ne uspeva da ubedljivo elaborira. Takođe, pojedine monološke jedinice, naročito Jelene Ilić, dužinom i akademizmom gube trku sa održavanjem ritmičnosti i klize u hermetičnost i nesvrsishodnost. Obradi ljubavi (zdrave, lišene patologije - prim.aut.) kao teme posvećeno je nesrazmerno malo vremena, tek nekoliko poslednjih minuta tokom kojih glumci, ogoljeni pred belim platnom, upućuju jedni drugima samilosne poglede i gestove podrške.
No, može biti da je ovo poslednje, paradoksalno, glavni kvalitet predstave - svest o tome da ljubav, kao uostalom i kritička reč, u režimima, tim ideologijama sa prekrštenim nogama podignutim na sto, i bez velike pompe uporno - o(p)staju.
Comments