Čehovljeva drama u sat i po vremena - prva reakcija na saznanje o vremenu trajanja predstave Egona Savina u Jugoslovenskom dramskom pozorištu bila je slutnja kakvog digest-a, komprimovane verzije, istina, Čehovljevog najkraćeg teksta, za prigodne potrebe slavljenja jubileja JDP-a. Dok prvih nekoliko minuta tog trajanja drobite savladavajući vrevu friškog postpremijernog hajpa, sa pozornice do vas dopire svetlost koja se probija kroz kulise minimalističke scenografije (Egon Savin). Koja je, odmah da kažemo, jedna od glavnih zvezda predstave.
Zvezda nije sama scenska geometrija koja, predvajajući scenu na dva dela zidom sa četiri abnormalno velika prozora, potcrtava odnose otuđenosti, ostataka prisnosti i dramskih klimaksa, već svetlost koja u postavci zaista preuzima ulogu dvanaestog (ovde osmog) igrača. Dizajn svetla kombinovan sa prirodnim prodorom senki koje se stvaraju naizmeničnim otvaranjem i zatvaranjem, kako celih otvora tako i žaluzina na oknima, u pojedinim trenucima predstavi zaista daje određeni mistični kvalitet analogan preovlađujućoj atmosferi drame. Problem nastaje kada ovaj igrač zaseni one vodeće koji svojom glumom tu atmosferu uglavnom ne uspevaju da otelotvore na konzistentan i studiozan način.
Naime, ono što bismo mogli reći da odvaja “Ujka Vanju” od ostalih Čehovljevih drama jesu elementi komike pomešani sa svojevrsnom ennui, vrstom osećajnosti koja se ne vezuje pre svega za kvalitet melanholije ili tragičnosti već specifične taštine. Koliko god režija bilo kog vremena bila ili ne dobra, teret iznošenja tog kvaliteta drame na svetlo dana (noći?) na plećima je glumaca, što nije mala odgovornost. Taj teret, čini se, najbolje je iznela Marija Vicković u ulozi Jelene, čiji je glumački izraz u ovoj inscenaciji vredan hvale. Njeno tumačenje Jelenine životne zaglavljenosti između spoljašnje i unutrašnje praznine sprovedeno je dosledno, pokret je tečan a verbalnost uzdržana i odmerena. Nenad Jezdić je u ulogu Astrova na adekvatan način uneo komičnosti, dok su manje uspešno - previše naturalistički u okvirima ove postavke - izvedena stanja likova Sonje (Milica Gojković) i Serebrjakova (Bogdan Diklić). Scenski najproblematičnija jeste gluma Branislava Lečića u naslovnoj ulozi koji je svoj izraz doneo sa preopterećujućom dozom manirizma. U najneuspelijim trenucima, taj manirizam dovodi i do efekta ghosting-a, pa kroz lik ujka-Vanje provejavaju obrisi raznih drugih likova iz Lečićeve duge (i respektabilne) pozorišne i filmske karijere.
Očigledna je rediteljska namera da dramu odvoji od društvene stvarnosti i propusti je kroz filtere naslaga vremena, čemu doprinosi kostimografija Jelene Stokuće. Formom i koloritom kostimi kontrastiraju monohromatskoj robustnoj sceni i eklekticizmom mudro zaobilaze određenja epohe. Dinamičnost radnje (sa promenljivom uspešnošću održavanja ritma) i relativno kratko trajanje predstave postignuto je uglavnom tehničkim intervencijama (nemenjanjem scenografije, vrlo kratkim muzičkim intermecima između činova, dramaturškim štrihovima koji uključuju i izbacivanje lika Marije Vasiljevne). Savinova inscenacija se opredelila za izostavljanje materijalnih reprezentacija tekstualnih simbola drame, a malo onih koji su zadržani osvetljavaju rediteljsku poetiku - tako, umesto gitare Telegin (Dubravko Jovanović) nosi tranzistor iz kojeg se čuju italijanske kancone, a hleb koji Astrov na kraju drame odbija od Sonje postaje kolač “nepromenljivosti” kojim se, ovde poražen, ujka-Vanja u poslednjoj sceni halapljivo davi.
Međutim, rediteljski koncept vremensko-prostornog lebdenja postavke i njene svedenosti nije valjano razrađen i sproveden i digest osećaj sa početka ostaje prisutan i posle aplauza, te minimalizam inscenacije pre odaje utisak prinuđenosti nego estetski zaokružene namere. U godini u kojoj Narodno pozorište proslavlja 150 godina postojanja pod skelama, moguće je da i ova pozorišna kuća svoju 70-ogodišnjicu dočekuje u produkcionim uslovima koji dovode do postavljanja, u bukvalnom smislu, jeftinih predstava.
Kako bilo, sedamdeset godina prošlo je i od postavljanja Stupičinog “Ujka-Vanje” na sceni JDP-a, što pre ide na štetu današnje predstave koja će teško pobeći od etikete - prigodnog.
Jer, kako čovek pokušava da dokuči šta je to Savin apstrahovao iz tih sedam decenija razmaka, najglasnija misao o ovoj režiji postaje - Bože, kako je samo vraški dobar taj Čehov.
Comments