Predstava-mjuzikl Bolivud dramske spisateljice i rediteljke Maje Pelević, postavljena u produkciji Narodnog pozorišta Beograd, jedinstvena je prilika u kojoj su se sreli Gogoljev Revizor, Beketov Godo i treš estetika.
Bolivud je priča o glumačkoj trupi u malom mestu na granici (jasna aluzija na grad Suboticu) koja u prostoru napuštene fabrike "Mladost" priprema priredbu za bolivudskog producenta u nadi da će dobiti uloge u njegovim filmovima, ali on, avaj, nikada ne dođe. Na momente duhovita, cvetna, šarena, svetlucava i sjajna predstava ukazuje na mračne probleme našeg današnjeg državnog uređenja, zanemarivanje kulture od strane vlasti, probleme privatizacije, dehumanizaciju čoveka, pojavu rasizma i netolerancije, dužničkog ropstva i visokih rata za kredite što sve dovodi čoveka na rub egzistencije. Nakon što prestanemo da se tiho kikoćemo, a oči se odmore od presijavanja zlatnih resica na sceni, ostaje pitanje šta nam je, kao društvu, činiti.
Maja Pelević koristi stih čije su rime krajnje banalne. Mašna – tašna; grob – rob; mlada – sada... Međutim, i sama radnja poprilično je jednostavna, a glumci predstave deluju potpuno amaterski u svom pripremanju priredbe za doček producenta, pa je onda i vrsta stiha odgovarajuća tematici. Pelević se poigrava i sa izgovaranjem didaskalija, zbog čega se ponekad stvara utisak postojanja naratora. Izvor komike može se pronaći i u ironiji između izgovorene didaskalije i radnje koju glumac čini. S obzirom da trupa čeka bolivudskog producenta, očekivane su bile muzičke sekvence (kompozitorka: Anja Đorđević) koje su izuzetno prisutne i u njihovim filmovima. Vesela melodija i oštar tekst sa ciljem da da kritički osvrt na situaciju.
Glumci (Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Pavle Jerinić, Bojana Đurašković) odlični u svom preterivanju i uigrani u koreografijama (koreograf: Igor Koruga). Iako predstavljaju kolektivnog junaka – pozorišnu trupu, uspeli su da stvore minimalne ali prisutne razlike između karaktera.
Vizuelno najinteresantniji element predstave jeste scenografija (scenograf: Igor Vasiljev). Na sredini scene je ostrvo sa palmom na kojem se glumci povremeno guraju i sudaraju prikazujući time klaustrofobiju i teskobnost svojih, ali ujedno i naših života. Neizdrživu potrebu da negde odemo i izađemo, ali nemamo kuda. U pozadini je fotografija vedrog neba iznad koje je sjajna žica. Nebo na sceni i nebo na kostiima glumaca (kostimografkinja: Marina Vukasović Medenica) asocira na čuvenu scenu iz filma Trumanov šou - film o junaku zarobljenom bez svog znanja u čitavom jednom gradu izgrađenom za potrebe rijaliti programa. Dakle, i mi u publici, i glumci na sceni, živimo u zaslepljujuće privlačnoj i estetski prijatnoj simulaciji napravljenoj da nas opčini kako ne bismo primetili okove naše svakodnevice. Nebo takođe podseća na film Dan mrmota koji počinje i završava se kadrovima neba, a junaci ovog filma, neki svesno, drugi ne, iznova i iznova žive isti dan. Kao i mi. Kartonsko nebo može, u prvi mah, da navede na pomisao da je u pitanju raj, ali svet predstave Bolivud zapravo je antiutopija. Sjaj žice iznad neba u gradu na granici Srbije jasan je simbol netolerantnog odnosa prema migrantima. Ako smo netrpeljivi, možemo bar biti ekstravagantni.
Problem teksta i izvedbe jeste upadanje u zamku prikazivanja opšteg mesta. Istomišljenici se obraćaju istomišljenicima. Kolektivno smo još jednom ponovili probleme ovog društva. A ljudi koji ne uviđaju stvarnost na isti način najverovatnije ne sede u pozorišnoj sali i tako njihova percepcija ne može biti promenjena ovom predstavom. Suštinski, pozorišna predstava nije nužno mesto gde treba da se ponude odgovore i rešenja političke i ekonomske situacije, ali Bolivud ne izlazi iz okvira međusobnog tapšanja po leđima između autora, glumaca i publike. Pa je tako i komentar gledateljke nakon odgledane predstave koja bi trebala da deluje osvešćujuće bio: baš bih volela da imam kaput koji izgleda kao Bolivud.
Kritika je prvobitno objavljena u Biltenu 64. Sterijinog pozorja, ovde je preneta uz minimalne izmene.